У својој 79. години живота преминуо је Миклош Самош, власник најстарије будимске поластичарнице Русвурм (Ruszwurm), прворођени син Маћаша Самоша, „краља марципана“, који је у црквеним матицама био заведен као Младен Савић.
Миклош Самош је преминуо непосредно након што је Локална самоуправа 1. кварта у Будимпешти преузела у посед некретнине које је користила посластичарница „Рузвурм“, чиме је окончан спор који је трајао више од петнаест година.
Смрт мајстора посластичара изазвао је срчани удар, а према објави Фејсбук странице посластичарнице, чувени постаслтичар није могао да преболи што је изгубио животно дело.
Миклош Самош, мајстор посластичар, дипломирани економиста, власник предузећа ДОО. „Рузвурм“ завршивши Економски факултет „правио је лепу каријеру у разним државним предузећима. Био је главни књиговођа и заменик директора Предузећа пољопривредних машина у Солноку, стручњак на високом положају у Министарству финансија, радио је на разним важним пројектима. Али, као што кажу „не пада ивер далеко од кладе“. Попут оца, ни он се није задовољио малим, па је већ последњих година једнопартијског система почео да ради као финансијски саветодавац.
У последњим годинама социјализма, када је приватизација узела маха, Миклош Самош је постао закупац, а потом и власник најстарије будимске посластичарнице „Русвурм“. Управо ту почиње посластичарска каријера овог дипломираног економисте. Извесно време паралелно се бавио и финансијама, али се постепено повукао из тог света, препустивши се у потпуности свету укуса и породичне традиције.
Године 1987. основао је заједно са својом породицом прву приватну посластичарницу под именом „Марципан“. Са оцем Маћашем Самошом (Младеном Савићем), још 1960-их година започео је производњу ручно рађених марципанских украса за торте. Покренули су и радњу у Паришкој улици, упознајући ширу јавност са посебним бомбонама. Касније је купио и реновирао посластичарнице „Рузвурм“ и „Корона“, као и отворио „Самош посластичарницу“ у Будаершу.
У посластичарницама које је водио, сви производи су се припремали по правилима класичног посластичарства, уз поштовање савремених прехрамбених захтева.
Миклош Самош никада није заборавио своје српске корене.Радо је одлазио међу људе, па тако и у Мохач где је 2015. године он био председник жирија на Колачијади, традиционалној гастрономској манифестацији, одржаној у организацији месне српске самоуправе и Мохачке српске читаонице. Окусио је близу четрдесет врста сланих и слатких ремек-дела (укупно је било 38) и затражио шест рецепата од такмичара с циљем да њему занимљиве, до тада непознате али веома укусне колаче уврсти у своју посластичарску понуду.
Такође, чест гост био је у Вилању, где је пре седам година поново открио, тачније, продубио родбинске везе са породицама Урсић и Шакић. Ове две последње српске породице представљају живе сведоке историјског присуства Срба у престоници црног вина у Мађарској. Заједно су основали Пансион „Урсић“, а није прошао ниједан „Српски дан у Вилању“ без његовог присуства.
И ове године, 28. јуна, на Видовдан, присуствовао је традиционалној свечаности, већ тада најавивши своје учешће на Међународном сајму књига у Београду.
Јер за његову књигу Apám királysága (sorsregény), коју је под насловом „Марципан – царство мога оца“ (роман судбине) превео Предраг Степановић, и дан-данас влада велико интересовање.
Нажалост, Миклош Самош неће моћи да посведочи на празнику писане речи у Београду да „никада ниједна повест није завршена.“ Његова животна прича можда јесте заокружена, али, како је један од највећих лиричара немачког језика, Рајнер Марија Рилке, написао: „Смрт није крај, није пролазност — смрт је само прекретница, почетак вечности.“
Нека му је слава и вјечнаја памјат!
