Суботица, новембар 2021. – Док у Народном позоришту Сомбор награђивани редитељ Андраш Урбан (Сента, 1970) режира своју нову представу: „Краљ Иби“ француског аутора Алфреда Жарија чија премијера је 18. децембра 2021. године, у матичном позоришту „Деже Костолањи“ („Kosztolányi Dezső“) у Суботици недавно је завршено овогодишње издање, међународног регионалног фестивала савременог позоришта „Дезире 2021“ које je одржано од 19. до 29. новембра. Овога пута носило је поднаслов „Историја и ти“, а отвориo га je спектакуларно сценско дело „ОММА“ кореографа Јожефа Нађа, уметника који је стасавао у Кањижи, а који годинама уназад свој сценски рукопис потписује у Француској. Отуда jе и представу „ОММА“ извесeлa трупа „Ателиер 3+1“ из Париза.
Упркос пандемији агилни Андраш Урбан oрганизовао је најдужи фестивалски програм до сада и поред тога што никада није било мање средстава за буџет фестивала: два концерта и 16 представа из Француске, Црне Горе, Македоније, Мађарске, Словеније, Хрватске, Србије, Швајцарске, Босне и Херцеговине и Италије. Како му је то пошло за руком редитељ, Андраш Урбан оснивач и директор „Дезире 2021“ фестивала, за „Варош“ каже:
-Врло тешко је било све упаковати. Случај је хтео да нас у овом случају пандемија није спречавала, пре бих рекао да су финансије задавале муку. Добили смо најнижи буџет, али будући да смо узимали представе које су доступне, програм је растао и растао и ето нас са десетак фестивалских дана. Хтели смо ове године да уприличимо можда и најмање „Дезире“ издање, а испало је да је најдуже и да има највише програм. Можда је мало скромнији него иначе, када су у питању атракције. Имамо неколико монодрама, мањих представа, али за свакога се, ипак, нашло по нешто. 
Фото: приватна архива Андраш Урбан
Случајно или не за фестивалски слоган изабран је баш: „Историја и ти“… Шта је у фокусу фестивала који прати овакав поднаслов, односно шта све под овим окриљем позоришни израз доноси, питали смо презаузетог Андраша Урбана који је протеклих дана циркулисао на релацији Суботица- Сомбор- Мађарска…
-У фокусу фестивала је Ти, односно Ја, или тај појединац који гледа фестивал. Чињеница је да имамо пуно представа које су инспирисане неким историјским фактима, темама, чињеницама или историјским личностима, или сами аутори покушавају да реконструишу неку причу кроз коју се одређује и сопствени идентитет. Мислим да смо имали јако добар фестивал и ове године. Наравно, нико није гледао све представе, али сматрам да су сви нашли нешто занимљиво за себе. Посебно сам поносан што је се на фестивалу играна и представа “Страх“, последњи ауторски пројекат Игора Вука Торбице младог српског редитељ (33) који је трагично изгубио живот у јуну прошле године.. То је топла људска прича, каже Урбан и за “Варош” објашњава:
-Још прошле године смо позивали дело „Страх” да гостује на фестивалу, али представа није могла да буде изведена у Суботици због пандемије. Ове године смо је поново уврстили у селекцију. То нам је било јако важно да реализујемо, посебно због Игора Вука Торбице,које је требало баш код нас да ради своју нову представу пре него што се десио тај трагични моменат. Јако ми је било важно да та представа буде на фестивалу. Игора Вука Торбицу сви памтимо као врло талентованог позоришног човека који се искрено, бескомпромисно бавио одређеним темама. Који је врло јасно, говорио против зла овога света, негативности. Знамо да је био човек велике солидарности. Солидарисао се са онима који су били угрожени. Говорим о младом човеку који је био врло сензибилан, осећајан, и у друштвеном и приватном. Уз то био је ванредно даровит. Сви га се сада сећају, крију се иза њега исти ту љиди због којих је имао проблеме, који су покушавали да га гурне на маргину.
Иза Андраш Урбана, редитеља који је до сада потписао велики број култних представа су дела „Час анатомије” „Гробница за Бориса Давидовича”, “Коштана”, “Бановић Страхиња”, “Родољупци”, „Неопланта”…
Фото: приватна архива Андраш Урбан
Урбанове представе, махом настају кроз импровизације на пробама. У чему је драж, снага оваквог сценског исказа?
-Рекао бих да је то врста задатка, заправо више вид комуникације глумца и редитеља, или осталих сарданика. То је, наиме, само фаза процеса док се ствара представа.Оно што зовемо импровизацијама углавном су били домаћи задаци глумцима који су те задатке припремали кући, то јест на пробама., прича наш саговорник. Кад се припремао да ради „Час анатомије” Данила Киша појавила се, памтимо, одређена бојазан страначких представника да ће можда Урбан ту направити политички памфлет, да може доћи до тога да представа јавно прозива политичаре и сличне будалаштине. Претпостављало се да је овај бојазан била мотивисан сценом “Има право”из Стеријиних „Родољубаца” где се набрајају имена председника владе и државе од 1988 до данас са именима владе који је у тренутку извођења представе актуална.
Позориште је поезија стварности. Провокативност коју обилато користи у својим представа Андраш Урбан оправдава начином, средством да публику разбуди. Која је цена искрености на којој почива његов редитељски искорак, зна да прокоментарише:
-Када погледате у којим позориштима сам радио или у којима нисам претпостављам да имате одговор. Или погледајте однос разних нивоа власти према мојој матичној кући, или позоришту који предводим, према Костолањи Деже у Суботици. Понекад за етикете које добијамо плаћамо скупу цену. Није величанствено бити уметник на маргини или човек који није добродошао. Тиранија глупана боли. А самоцензура и цензура нису херојски чинови.
Андраш Урбан рођен је и одрастао у мирној Сенти поред реке Тисе надомак Суботице родног места Данила Киша. Из топлине глине, из муља те реке, како зна да кажете, на граници града и природе црпео је упечатљиве слике, пресудне моменте у свом естетском погледу.
„Били су то градски клинци, урбано оријентисани а ипак тако близу природе. Одрастање памти и по безбеднијим, сигурнијим условима. Сента је град поред реке Тисе. Људи који живе тамо кад су имали неки проблем, или су били фрустрирани, револтирани нечим, било да је реч о љубави или нећем другом, буквално су силазили до реке, то их је смиривало, успокојавало. Тај разговор са реком, са Тисом, то јест са самим собом, памти и данас.Нисам био оптерећен мржњом, свет сам могао да упознам на начин да упркос понављања историјских чињеница из ближе прошлости нисам требао да осудјујем или да мрзим. Ипак, та младост се завршава негде 88 и онда нам улази у живот на велика врата све оно што сада зовемо 90-има, …” речи су Андраша Урбана.
Фото: приватна архива Андраш Урбан
Као седамнаестогодишњак Андраш Урбан основао је самосталну позоришну и књижевну радионицу у којој је радио као аутор, редитељ и глумац. Недуго затим формирао јепозоришну групу Аиоwа, која театар третира као специфичну, али ипак свеуметничку идеолошку акцију. Трагалачки дух навео га је да студирао филмску и позоришну режију на новосадској Академији уметности у класи проф. Влатка Гилића и режирао у суботичком Народном позоришту. Почетко деведесетих година прошлог века напушта студије и рад у позоришту, и годинама живи повучено. Режију је дипломирао 2000. године у класи проф. Боре Драшковића и поново се враћа раду у позоришту, да би шест година касније постао директор Мађарског градског позоришта „Деже Костолањи” у Суботици. Иза њега су бројне представе за које је добио највеће еснафске награде и признања. Режирао у Суботици, Нишу, Новом Саду, Београду, Сегедину, Битољу, Љубљани, Берлину, Клужу, Варни, Марибору, Ријеци. На позориште гледа као на просветљени простор, а представа је за њега комуникација и друга стварност која постоји за себе. Његове представе награђиване су на фестивалима: Стеријино позорје, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Инфант, ЈоакимФест, Тврђава фест, Театарфест, Фестивал алтернативних позоришта Републике Мађарске, Фестивал мађарских позоришта, БИТЕФ…
За ВАРОШ РТВ пише Борка Голубовић