Два века од рођења Јакова Игњатовића

Приближавамо се великом јубилеју: два века од рођења Јакова-Јаше Игњатовића, чувеног Сентандрејца, великог писца, оца српског реализма, авантуристе чији би живот био достојан сценарио неког филмског трилера.

Кућа у којој је рођен 26. новембра/8. децембра 1822. постала је обавезна дестинација екскурзија ђака и уопште туриста из Србије, као и српске колоније у Мађарској, а до ње се лако стиже када се са Главног трга упутите ка југу, Улицом Јенеа Думче све до скретања ка Ћипровачкој цркви, испред које се налази и биста истакнутог српског књижевника.

Његови преци су дошли из Призрена са патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевиће, он је био трећа генерација породице Игњатовић, од оца Јакова и мајке Кате (Барјактаревић), као последње од деветоро деце. Веома рано је остао без родитеља, тако да га је прихватио ујак Ђорђе Јаковљевић. У Сентандреји је завршио основну школу и први разред гимназије, а потом је наставио школовање у Пешти,  где је изучавао филозофију и право на мађарском, немачком и латинском језику.

И сам је говорио да му српски не иде баш најбоље, али је упркос томе био веома читан и постао велики писац. Бележио је оно што види и чује, без додавања, улепшавања и имагинације, па су и његови јунаци били људи из непосредног окружења. Због те фотографске прецизности без имало маште назван је оцем српског реализма, а „Милан Наранџић“, „Васа Решпект“ и посебно „Вечити младожења“ ушли су у историју српске књижевности.  

У кући свог рођака становао је са Симом Милутиновићем Сарајлијом, приватни учитељ му је био Милован Видаковић, али је као „вечити бунтовник“ брзо дошао у сукоб са професорима на Пештанском универзитету и отишао у – хусаре. У револуцији 1848-49. био је на страни Мађара против Бечког двора, а и касније је штитио њихове интересе, па су га у Србији понекад називали „мађароном“.

Војне вештине је наставио у француској Легији странаца (логор у Алжиру), на разним местима био прогањан и хапшен. Женио се два пута, са другом супругом Христином (Ненадовић) добио сина Владимира и често мењао адесе. Становао у Сремским Карловцима, Темишвару, Паризу, Београду, Даљу и Новом Саду, где је и у умро 23. јуна 1889. године и сахрањен на Успенском гробљу.

У „српској Атини“ је два пута биран за посланика, две године је уређивао Летопис Матице српске, а био и „велики бележник“ код градоначелника Светозара Милетића.  

Признања од матице је добио тек пред крај живота: изабран је за дописног члана Српске краљевске академије и одликован Орденом Светог Саве трећег реда.

У мислима је, међутим, остао веран Сентандреји, предвиђајући јој лепу будућност, али без Срба, чији се број већ тада непрекидно осипао. Родно место је називао српским Фаросом, „светилником српства“, а на једном месту је написао да ће, када у њој Срба више не буде, „околни брежуљци постати њихов заједнички гроб, трава мирисни покров, док ће их звук звона њихових храмова пропратити у вечност, а саме те цркве ће остати као споменици њиховог духа и живота“.

За Варош РТВ пише Срђан Басић