Јадранка Јовановић, мецосопран: Прави таленат је велики грозд са много плодова

Београд, 28. јануар 2022. – „Оно што је било тешко, јесте бити уметник са сталном адресом у Београду и са нашим држављанством, за разлику од уметника са наших простора који су преузели држављанство других земаља и тамо живели. Тешко је било и за време санкција и бомбардовања, и тада сам интензивно путовала и радила“ -рекла је наша саговорница за Варош РТВ

Јадранка Јовановић (Фото: НП Београд)

Нимало није лако ни физички ни ментално пaралелно радити на више различитих поља, уметничком, парламентарном, шеф сам парламентарне делегације за Франкофонију, а од прошле године и ментор при оперском студију за младе певаче при Нарoдном позоришту у Београду, прича оперска певачица Јадранка Јовановић иза које је и те како напоран професионални период. Иза ње су бројни концерти, путовања, скупштина заседања, ипак радо се одазвала позиву да говори за „Варош“.

-Потпуно сте у праву, иза мене су поред отварања сезоне у Народном позоришту у Београду, била гостовања у Требињу, Кикинди, Пријепољу, веома успешан солистички концерт у Крагујевцу, али и изузетан ауторки пројекат „Ко се боји опере још“, намењен деци и младима, заправо свима од 7-107 година, који је премијерно изведен у Дечијем културном ценртру у Београду. Да се само осврнем на овај ауторски пројекат: да бисте нешто ново креирали, имали стваралачку инспирацију, потребна вам је самоћа и промишљање, простор за маштање, а ја у свом животу најмање имам самоћу, до које баш држим. Ипак, немерљива је била моја радост што је овај мој нови пројекат заживео уз троје младих талентованих певача у пуној сали

Јадранка Јовановић (Фото: НП Београд)

ДКЦ-а, где ми се чини да нисам знала ко је више уживао деца, родитељи или ми на сцени, прича наша саговорница. 

Мецосопран Јадранка Јовановић дебитовала је као студент 1981. године као Розина у „Севиљском берберину“, на сцени Народног позоришта у Београду. Од тада до данас своју публику не престаје да изненађује сценским искорацима, иако зна да каже да не воли прославе и јубилеје, јер и без њих довољно наступа. Из ове диве музичке сцене су бројни запажени домаћи и инострани ангажмани, па је тако прве озбиљне наступе имала на великим светским сценама попут Миланске скале, а тек затим у Народном позоришту у Београду у чијем је сталном ангажману. Ваља  подсетити и на податак да је харизматична Јадранка Јовановић у светским метрополама певала Кармен са уметницима светског реномеа попут Карераса и Доминга, односно да је, како зна да каже, ова вечна хероина увек проналазила. Захваљујући управо насловној улози Бизеове опере „Кармен“, сусрела се, рецимо, са фантастичним уметницима, попут диригента Клаудија Абала. Певала је Кармен и у Рио де Жанерију са Пласидом Домингом, у Риму и Милану са Карерасом, Сао Паолу, Ђенови, Атини, Токију, Нагоји, Ријеци, Уједињеним Арапским Емиратима…

Када је реч о разноврсности оперског репертоара, и ту је „упечатњива“ будући да је отпевала преко 70 рола на значајним сценама. Доницетијеве опере „Роберто Девере” са улогом Саре и „Ана Болена” са Ђованом Сејмур, сматрам својим најбољим улогама. По њеној мери, свакако су и Сантуца у Маскањијевој „Кавалерији рустикани”, али и Еболи у Вердијевом „Дон Карлосу”…

Јадранка Јовановић (Фото: НП Београд)

Јадранка Јовановић је дисциплонава уметница, максимално посвећена свом сценском изразу. Колико је тешко уметнику из Србије, где су је током каријере или хвалили или оспоравали,  да добије своје местоу захтевном оперском свету, каже:

Мени није било тешко. Имала сам дивљење и прихватање скоро на сваком кораку. Много тога што је овде издвајано код мене у негативном контексту, тамо је акцентовано као изузетност и посебност. Оно што је било тешко, јесте бити уметник са сталном адресом у Београду и са нашим држављанством, за разлику од уметника са наших простора који су преузели држављанство других земаља и тамо живели. Тешко је било и за време санкција и бомбардовања, и тада сам интензивно путовала и радила. Много тешко је било и одговарати на разна политичка, често и злурада питања, на уметничким конференцијама за медије. Рецимо питање: „Како се осећате као Српкиња, док Срби бомбардују дечију болницу у Сарајеву”, а ја одговарам: “А како се ви осећате док бебе у Србији умиру због недостатка кисеоника и инкубатора, као последица санкција”…Зато знам, да моји наступи, на преко 120 светских оперских и концертних сцена света имају посебан значај за моју земљу. Такође, временом сам научила и то да своју супериорност у знању и таленту не показујем увек у пуном сјају и умањим кад проценим да је то потребно.

Јадранка Јовановић (Фото: НП Београд)

Оперски певач  који је два сата на сцени мора да буде конгломерат стилова и емоција. Шта све уметник вашег ранга мора да споји у себи?

-Више пута сам до сада говорила о томе да је прави таленат један велики грозд са много плодова. Што их је више таленат је сјајнији, потпунији. Сваки тај мали плод у грозду има своје име којим се описује важна нијанса талента без које он не може у потпуности да заблиста. И шта пре да наведем? Да ли музикалност, фразу, емоције, интелект, знање, образовање, осећај за ритам, беспрекорна метрика, способност да се истовремено ради неколико ствари, харизматичност, шарм, магичност на сцени, заводљивост, осећај за комично, непрекидно давање душе на златном послужавнику пред публиком. Што би опет значило да сте је оголили у том тренутку и да морате да је обнављте непрекидно….добротом, да бисте имали шта да дате следећи пут…И све ово што сам рекла ништа неће вредети ако немате најсуровију војничку дисциплину а која мора да траје онолико колико је Бог одлучио да уметнички трајете, каже Јадранка Јовановић и открива шта је подстакло да се определи за ову врсту уметности:

Како да одговорим на ово, ако сам са пет година молила родитеље да учим клавир. Мој пут је тада већ био зацртан, а ја сам очигледно њиме корачала исправно и одлучно.   

Све док постоје људи који су срећни док ме слушају, зна да каже Јадранка Јовановић: наступаћу. Која је њена „мера за меру“, вели:

Лични осећај шта је примерено, а шта не. Вероватно, тај лични осећај је резултанта карактерних црта образовања, искуства, запажања, задовољених или не задовољених амбиција, духовности, свесности шта је човек у универзуму…Мера за меру, подразумева да не будете као очи. Виде све, само не себе саме…

Иза Јадранке Јовановић је и вишегодишњи скупштински стаж будући да је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије. Оперскa дива  и политика? Шта видимо данас у нашем огледалу?:

Лекар и политика. Правник и политика. Новинар и политика. Глумац и политика. Земљорадник и политика. И јавно и тајно и дању и ноћу и у мислима и на делу и из кућне фотеље „Сви се баве политиком“. Али се неки „као“ не баве. Сведоци смо да постоје многобројна удружења која се озбиљно баве политиком, а њих нико не прозива да се баве политиком. Читам интервјуе наших познатих глумаца који се као не баве политиком, а у читавом интервјуу једва да пронађем једну реченицу о уметности. Све су посвећене политици. Што се мене лично тиче потпуно ми је природно да сваки зрео човек има ставове о свим питањима у свету у коме живи, каже маркантна Јадранка Јовановић.

Свет после пандемије неће бити исти. Колико је корона променила ваш живот, навике, размишљања?  Како да променимо лоше музичке навике? Како политичке, каже:

Човечанство се већ прибрало. Било је јако тешко у почетку, али оно што ја видим јесте да поново имамо примере колико савршенство људског ума има моћ прилагођавања и побеђивања. Овде не могу, а да се не сетим прелепе бугарске песме „Хубава си моја горо“, коју сам певала у сали Софијске филхармоније, заједно са целом салом, а уз пратњу Симфонијског оркестра. Један стих ове песме каже: „И под снегом и под ледом живот се рађа“.

Јадранка Јовановић открива и који нови професионали изазови је чекају:

 -Много се радујем што сам великом броју досадашњих отпеваних улога, преко седамдесет, додала и нову. То је улога Орфеја у Глуковој опери „Орфеј и Еуридика“, коју сам извела у децембру. Занимљиво је да сам ову улогу два пута одбијала током своје интернационалне каријере. Сматрајући да бих се у тим периодима представила много боље у неким другим улогама. И тада сам била свесна да је мени као уметнику недовољно тумачење Орфеја који због љубави одлази у Ад. Сада са овом зрелошћу ја схватам шта је све и ко је све тај изузетни Орфеј. Није то само љубав, то је храброст, оданост, одлучност, спремност на препреке, одважност. То је душа која верује у моћ чуда, под условом да је чиста и храбра. Сада заиста уживам у Орфеју.  

За Варош РТВ пише Борка Голубовић