На празник Благовести, 7. априла 1943. године, у кући на обали језера Мичиген у Сједињеним Америчким Државама, преминуо је Јован Дучић – један од најзначајнијих српских песника, књижевник изузетне ерудиције и први дипломата у рангу амбасадора у историји Србије.
Судбина је хтела да тог истог дана, из штампе изађе његова нова књига поезије под називом Лирика, коју је дуго и пажљиво припремао, али није доживео да је држи у рукама. Само три дана након смрти, књига му је положена на груди и с њом је сахрањен – симболично, као што је и живео, са поезијом у срцу.
Јован Дучић (Фото: скриншот интернет)
Јован Дучић је својим радом оставио неизбрисив траг у српској књижевности и култури, а његова дела и данас инспиришу читаоце широм света. На овај дан се сећамо не само песника и дипломате, већ човека чија је реч обликовала национални идентитет и уздигла српску поезију на европски ниво.
Његов живот обележили су и поезија и дипломатија, али и лична харизма о којој се и данас препричавају приче.
Према урбаној легенди, зграду амбасаде Србије у Будимпешти Јован Дучиć је добио на поклон од мађарске грофице, која је била очарана његовим шармом и интелигенцијом. Иако за ову причу нема званичних доказа, она и данас кружи као романтична анегдота из живота песника-дипломате.
Д.Ђурић
Подсетимо се стихова Дучићеве последње песме:
Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.
И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима.
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.
С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!
На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.
Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.
Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали,
С кривоклетником завет правили.