Београд, 27. септембар 2021. – Не познајем нажалост баш набоље културне прилике у Будимпешти. Знам да постоји културна заједница Срба у Мађарској, али до сада нисам знао много о њој. Надам се да ће ми се у скоријој будућности пружити прилика да упознам њихове културне потребе, навике, али и како живе и делују наши сународници у овој суседној земљи… каже за „Варош“ глумац Милош Биковић чији филм „Хотел Београд“ је недавно премијерно приказан на малим екранима у Мађарској. Филм „Хотел Београд“ је заправо наставак ситкома „Хотел Елеон“, а паралелно са филмом урађена је и истоимена серија од три епизоде у српско-руској копрoдукцији.
Милош Биковић, звезда филмске уметности у Србији, али и много шире, свакако је један од најрепрезентативнијих представника млађе генерације уметника, о чему сведоче бројне улоге, награде, али свега тога, ипак, не би било без велике подршке његове публике. Рођен у Београду, харизматични Биковић рано се отиснуо у магични свет уметности. Прве глумачке кораке стицао је у школи глуме Снежане и Ненада Ненадовића, односно популарном „Дадову“, да би Факултет драмских уметности у Београду дипломирао у класи Драгана Петровића Пелета заједно са Тамаром Драгичевић, Ањом Алаш, Нином Јанковић, Јелисаветом Орашанин Теодосић. Ова генерација се сматра једном од даровитијих генерација у историји ове педагошке институције.
Фото: Драгана Удовичић
Да је глумац на кога може да се рачуна, млади Биковић показао је у телевизијској серији „Стижу долари“ ( 2004-2005) године тумачећи лик Небојше, а да је уметник особеног дара потврдио је у серији „Бела лађа“. Уследио је филм „Монтевидео“ и улога Александра Тирнанића Тиркера, који му је донео велику популарност. Ипак, Милош Биковић је остао свој: лепо васпитан, одмерен, драг младић кога би, како је недавно констатовала једна руска глумица, свака Рускиња пожелела: за сина или за зета. Културну мисију Биковић, који има и руско држављанство, упркос свему шири свуда по свету. Велику духовну снагу, без сумње, снажио му је 16 година старији брат Михаило, игуман манастира Јовања, смештеног на десној обали реке Јабланице надомак Ваљева.
Какав је, заправо, био тајни циљ истраживачког рада на филму „Хотел Београд“, са каквим осећајем је снимао ово дело? Колико је за глумца важна, неопходна размена културне, односно сценске енергије, Биковић вели:
– „Хотел Београд“ је филм који смо радили са жељом да представимо своју земљу у Русији. Мислим да су људи јако добро реаговали на лик Павела Аркадијевича, на његову изражену посрбљеност. И онда сам решио да искористим тај моменат и урадим цео један пројекат. Руси су се са тим сложили и тако је настао филм „Хотел Београд“. У овом остварењу ми је било најбитније да направим духовиту, емотивну причу којом бисмо привукли људе да дођу у Београд и Србију. Исто тако, сматрам да је размена енергије између два глумца, глумца и публике, сарадника неопходна, јер ако те енергије нема онда су представа, односно филм мртви. Тада су површни и подсећају на приредбу или рецитал.
Иза Биковића, који важи и за уметника–путника, лежи и те како завидна инострана каријера, о чему сведоче филмови: „Сунчани удар“, „Проклети дани“, „Лед“, „Преко ивице“…. Свих протеклих година, овај уметник особеног сценског израза радио је у континуитету.
Павел Аркадијевич, Александар Тирнанић Тирке, Михаило Петровић –Мика Алас, Чарли, Муслим Магомаев, Петар, Мараш, Љуба Сретеновић… Иза вас је цео спектар сценских јунака. Кроз какав процес рада, пропитивања пролазите спремајући своје јунаке?
– Када сам у процесу стварања новог лика, увек себи најпре поставим питање: шта осећам, зашто га радим? Односно шта он осећа, шта га боли, о чему размишља, који су његови демони, које су његове добре особине. То је неки стандардни процес који настојим да испоштујем радећи сваког новог јунака, објашњава Биковић.
Ово време пише нове комаде и нови хероји се појављују на хоризонту. Навикли сте на убрзани темпо живота и проблеме које тај римат доноси. У време док смо договарали интервју боравили сте се у Русији: са којим амбицијама, плановима? Који нови филмски изазов вас је овога пута одвео у широко руско пространство?
– У питању је филм, комедија „Брак из ината“. Тумачим професора психологије који упада у такве околности да мора да изиграва брак, и док се то дешава он се заљубљује…. прича наш саговорник.
Фото: Драгана Удовичић
Кроз ликове Милоша Биковића види се наша стварност. У какво ми то време живимо?
-Живимо у време промена, период који може да буде врло леп, али може исто тако да буде мрачан. У сваком случају битишемо у узбудљивом тренутку, каже Биковић и у исто време коментарише: како се нова нормалност одразила на његов рад? Шта све човек у налету времена мора да потискује у себи? Односно у какво то време живимо:
-Не могу да излазим онолико колико бих волео, мало мање путујем. Али за сада осим што неки филмови не могу да буду приказани у биоскопима немам неких већих померања. Организујем своје време на начин који мени одговара. Уосталом, када снимамо, нама глумцима и није важно у којој смо „зони“, не осећамо да смо у ковид ситуацији. Свакако ово време не бих назвао нова нормалност јер мислим да ће ово да прође. Мој мишљење је да свет није остао без морала, ни без лица. Сматрам да се кроз медије сугерише потрошачки начин размишљања у којем је све на продају, укључујући и људску личност, а оно што је задатак културе јесте да подстиче развој личности, да иницира, негује вредности, подвлачи Биковић.
У Београдском драмском позоришту, у којем је дебитовао у театру 2003. године, Милоша Биковића српска позоришна публика има прилику да гледа и на даскама које живот значе, у бунтовничком комаду Бертолта Брехта „Баал” који је аутор написао као двадесетогодишњак, на самом крају Великог рата, као својеврсни аутопортрет. Брехтов „Баал” са Биковићем у главној улози режирао је луцидни словеначки редитељ Дијего де Бреа. Шта је пресудило да се врати у БДП, које је било његова матична кућа од 2014. до 2016. године, када је показао своју позоришну естетику у представама “ Кад су цветале тикве”, “Мој син мало спорије хода”, “Палилулски роман”?
– Позориште је неоходно глумцу да би се развијао. Мени је потребно јер осећам да ће ми дати уземљење, и да ће ми помоћи да зауставим време које је некако пребрзо, превише је тога што ми се дешава и што ми троши време. БДП је место где сам први пут учествовао у професионалној представи, на “даскама” велике сцене. Имао сам част да играм у представи „Фредерик или Булевар злочина“ у краткој сцени са Драганом Николићем, зато БДП има посебно место у мојој каријери. Овде сам почео, ту сам једно време био члан ансамбла, а онда сам отишао на Факултет драмских уметности, и ево сада сам поново ту, на Црвеном крсту. Изгледа да постоји нека гравитација у Београдском драмском позоришту која ме вуче ка њему, зна да прокоментарише Биковић.
За ВАРОШ РТВ пише Борка Голубовић