Будимпешта – Првог дана посете Епархији будимској, у храму Светог Великомученика Георгија у Будимпешти, Патријарха Порфирија, у чијој су пратњи Преосвећена господа Викарни Епископи бачки Иринеј, ремезијански Стефан и хвостански и изабрани Епископ западноевропски Јустин, дочекао је Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан, свештенство, монаштво и верни народ ове Богом чуване епархије. Поводом доласка Његове Светости, у храму Светог Георгија у Будимпешти, служен је свечани чин доксологије. Свечани чин доксологије служио је протосинђел Варнава, у молитвеном присуству Високопреосвећене Господе Митрополита будимпештанског и мађарског Илариона и аустријског Арсенија из Цариградске Патријаршије, Преосвећене Господе Епископа будимског Лукијана, бачког Иринеја, ремезијанског Стефана, хвостанског и изабраног западноевропског Јустина, апамејског Пајсија из Цариградске Патријаршије и ђулског Силуана из Румунске Православне Цркве. На почетку своје архипастирске беседе Патријарх Порфирије је рекао да смо се данас окупили у овом дивном храму да отпочнемо саборно прослављање два црквена јубилеја. Најпре, стогодишњицу обнове древне Пећке Патријаршије, односно уједињење свих српских црквених области у једну, јединствену Српску Патријаршију, али, такође да обележемо двадеесту годишњицу архијерејског служења драгог нам у Христу брата и саслужитеља, вашег брижног архипастира, Његовог Преосвештенства Епископа Лукијана на трону епископа будимских. Ево нас данас, на Дунаву, на најсевернијој тачки наше јурисдикције, где су ваши и наши преци још у 16. столећу, а чули смо и много пре тога, још за време Светога Саве, а нарочито у 16. столећу, овде на овом месту, подигли и почели да подижу храмове. Сутра ћемо се сви ми окупити на светој Литургији у Саборној цркви у граду и на месту на коме је пре 332 године, велики патријарх Арсеније III Чарнојевић зауставио брод на пустој дунавској обали, где је посечено прво дрво за храм, за цркву брвнару, рекао је Његова Светост.
У наставку своје беседе, Патријарх Порфирије је истакао колика и каква је била духовна идентитетска свест наших предака о важности очувања најпре духовног идентитета сведочи чињеница да су у Сентандреји у најкраћем року наши преци подигли осам велелепних храмова, а у исто време су живели веома оскудно, у колибама и у земуницама. Показали су шта је то што је највaжније за њихов живот, показали су шта је то око чега ће они устројавати своју заједницу, свој однос према Богу, међусобне односе, односе према творевини Божијој, али и однос према другима. Наши преци су стојећи између Турске и Аустрије нашли једини прави модел, да не само не нестану као народ, него да опстану и да буду веома плодотворни, да обогате себе и да обогаћујући себе, своју културу, обогаћују и оне које су око њих. Они су са собом преко Саве и Дунава, понели оно што је најважније, оно што их духовно конституише и чува, понели су своје иконе, мошти светих и друге реликвије. Понели су своје храмове, понели су оно што је неуништиво, понели су своје небо, нагласио је Првојерарх Српске Православне Цркве.
Епархија будимска