„Последњи барокни Србин, Стојан Д. Вујичић – њим самим“

Нови Сад, 12. април 2022.- У  Матици српској у Новом Саду данас је представљена биографска књига Радована Поповића о Стојану Вујичићу, једном од највећих српских писаца и културних посленика у Мађарској. Дело „Последњи барокни Србин, Стојан Д. Вујичић – њим самим“, а пригодној манифестацији је присуствовала и Стојанова удовица Маријета Вујичић, без које, како је изјавио сам аутор, књиге не би било.

Скуп у Свечаној сали Матице српске, каја је и штампала ово издање, отворио је председник те установе проф. др Драган Станић, истичући да се свако размишљање о Стојану Вујичићу неминовно преноси и на оцену српско-мађарских, односно мађарско-српских културних веза.

Фото: Срђан Басић, Варош РТВ

„Вујичића видим као човека који је водио свој живот као да је каква митска, архајска преља. Рекао бих да је он осетљивост своје душе и знање о културним вредностима упредао у некакву ужад помоћу којих је градио висеће мостове како би се премостили понори између два народа и њихових култура“, рекао је Станић.

Према његовим речима Радован Поповић је „српски књижевни биографски институт“ у пуном значењу те речи, указујући да је дугогодишњи новинар и уредник „Политике“ аутор биографија бројних истакнутих српских писаца, као што су Иво Андрић, Меша Селимовић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Јован Дучић, Вељко Петровић, Добрица Ћосић Александар Тишма, Милан Кашанин и многи други.

Сврстати Вујичића у плејаду таквих књижевних и интелектуалних величина је најбоља оцена његовог живота и дела – оценио је један од рецензената Марко Чудић.

„Вујичић је имао изразите организационе способности, волео је људи и много се дружио. То захтева много времена и енергије, које је, можда, могао да потроши на аутентичне текстове и истраживања. Али, Стојан није био типичан кабинетски научник, више је волео непосредне контакте, који га и уздижу тако високо“, додао је професор на Катедри за хунгарологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Типичан аутор није ни Поповић, али према напису другог резензента, недавно преминулог српског писца из Мађарске Петра Милошевића, “књига о Вујичићу је морала да се напише, а њу је морао да напише управо Радован Поповић“.

Радован Поповић (Фото: Срђан Басић, Варош РТВ)

„Књигу сам написао с љубављу, али она није ни научна нити романтизована биографија. То је прича друге врсте, састављена од коцкица које на крају дају мозаик. Коначних биографија, иначе, нема, јер се увек појављују нове чињенице, нови детаљи“, рекао је Поповић и додао да је једном приликом у Амстердаму видео наслове чак 10 књига о Фјодору Дојстојевском од 10 различитих аутора.

Маријета Вујичић се захвалила свима који су допринели да се ово дело појави, две деценије након што је Стојан преминуо Риму, где је она тада радила као мађарски конзул. Своју захвалност исказала је писцу знамењем Задужбине Јакова Игњатовића, коју се својевремено основао њен покојни супруг, док је Матици српској и њеној Галерији поклонила писма Исидоре Секулић упућена Сројану, визиткарту Јован Дучића док је био наш амбасадор у Будимпешти и слику Милана Коњовића – вредна дела која су висила на зиду стана породице Вујачић.

За Варош РТВ пише Срђан Басић

Матица српска