Нови Сад, 20. фебруар 2022.- На свечаној седници поводом обележавања 196 година од оснивања наше најстарије културне и научне установе, Матице српске, у Новом Саду је 16. фебруара уручена Змајева награда. Њен овогодишњи лауреат је књижевник Мирослав Алексић, који је награђен за збирку песама „Кафкино матурско одело“. Змајева награда је најстарија књижевна награда код нас, која се додељује још од 1953. године у част чувеног српског романтичара, једног од највећих српских песника, Јована Јовановића Змаја.
Свечану седницу је отворио председник Матице српске, проф др Драган Станић, који је Алексићу уручио ову значајну награду. О награђеној књизи је говорио проф Јован Делић, који је у својој беседи о награђеном рекао „он нас сваким пут изненађује нечим обичним, конкретним. виђеним доживљеним и просведоченим , да би то „обично“ изнутра обрнуто , преобразивши га у необично, зачудно и многозначн, претварајући га у магију“. Одлуку жирија да „Змајеву награду” за 2021. годину додели Мирославу Алексићу за књигу песама Кафкино матурско одело у издању Православне речи прочитао је Ђорђо Сладоје. Овом традиционалном скупу Матице присуствовале су бројне високе званице као што су Патријарх српски Порфирије, Епископ бачки Иринеј, председник Покрајинске владе Војводине Игор Мировић, многе уважене личности из културног и научног живота, чланови, добротвори и пријатељи Матице српске.
Награђени песник, и учесник прошлогодишњег јубиларног Пештанског књижевног Омнибуса, Мирослав Алексић, дао је интервју за ВарошРТВ.
Мирослав Алексић
На свечаној седници у Матици српској, примили сте Змајеву награду за збирку „Кафкино матурско одело“, у едицији ИК из Новог Сада „Православна реч“. Већ сте говорили о томе шта она за вас значи. Међутим, сада када сте је сместили међу остале важне награде које сте добили током свог живота преданог култури, по чему се она разликује од свих других?
Постоји неколико разлика у односу на друге важне песничке награде. Пре свега, Змајеву награду додељује Матица српска, најстарија наша научна и културна институција. Није потребно посебно истицати колико Матичин кредибилитет доприности значају награде. Друго, реч је о најстаријој нашој књижевној награди, која се додељује већ седамдесет година. И треће, имена њених добитника представљају сажету историју савременог српског песништва, од Десанке Максимовић, Васка Попе, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића и Ивана В. Лалића до наших најбољих песника који још увек стварају.
Данас је лик и дело Кафке посебно актуелно у смислу готово истих паралела његовог и нашег времена. Чини ми се да ће ваша награђена збирка с временом добијати све већи значај баш због актуелних тема апсурда и личних слобода. Да ли сте инспирацију за збирку пронашли у тим „кафкијанским“ паралелама или је то више било оно песничко предосећање и предвиђање које се често преточи у стварност?
Књига се отвара насловном песмом, која је пролошка и читаоцу треба да сугерише значењске и идејне оквире збирке. Матурско одело је метафора за увођење човека у зрелост. Насиље које Кафка доживљава у кројачкој радњи и беспомоћност јединке пред тим насиљем треба да наговести изложеност појединца, па и читаве заједнице некој врсти контроле, терора и лимитирања права. Кафкино име је синоним за целу једну филозофију било да га везујемо за Кажњеничку колонију, Процес или Замак, па и за многе његове кратке приче. У неким песмама моје књиге налазимо разлоге застрањења савремене цивилизације, а у другима и најдиректније погледе на наметање нових друштвених конструкта, манипулацију и стварно лице пандемије итд. Све је то у бити кафкијанско. Има у књизи, да се не уплашите, и лирских мотива и песама о српским песницима и готово да се може напипати разлика између тог света у ком смо се формирали и оног који нам се намеће као суморна будућност.
На свечаној седници је било речи и о Јакову Игњатовићу, великом српском писцу, публицисти и политичару. Ове године се обележава значајан јубилеј поводом 200 година од његовог рођења. Да ли Матица планира да се то на неки начин обележи и у његовом родном граду, Сентандреји, надомак Будимпеште?
Да, изванредно предавање о Јаши Игњатовићу одржао је професор емеритус Душан Иванић. Чули смо и многе непознате детаље из живота и дела великог писца, који је био и велики пријатељ Јована Јовановића Змаја. О даљим плановима Матице српске у години обележавања Игњатовићевог јубилеја не могу да говорим. То је у надлежности часника и научника. Ја сам песник и поносни Матичин чиновник, тачније помоћник управника Библиотеке Матице српске.
Веза између Будимпеште и Новог Сада је историјски дуга нит, проткана развојем и уважавањем различитих култура, писане и усмене речи и неговањем интелектуалне елите двају народа. Да ли планирате да свој богат књижевни рад на неки начин приближите и мађарском читалаштву у овој добросуседској земљи?
Може ли бити лепше и плодотворније везе од Матице српске која је пре готово два века, тачније 1826. основана у Будимпешти, а у Нови Сад се преселила 1864. године. Бројни српски писци и културни радници су се школовали и стварали у Будимпешти, а у Новом Саду су стварали и стварају значајни писци мађарског језика. Сам Јован Јовановић Змај је имао изванредну интеракцију са мађарском културом и књижевношћу и то не само као преводилац. О његовом угледу међу мађарским колегама најбоље говори чињеница да су писци Будимпеште 1889. године организовали свечано обележавање четрдесет година његовог књижевног рада.
Моје песме превођене су на више језика, а објављене су ми и књиге изабраних песама у Москви и Братислави. Волео бих да се и мађарска публика упозна са мојом поезијом. Очекујемо ускоро један зборник песама песника Будимпеште и Новог Сада, двојезично, у издању Друштва новосадских књижевника и ту би требало да се нађе и пар мојих песама. Биће то догађај коме ћете и ви сигуран сам поклонити одговарајућу пажњу.
Прошле године сте с другим важним именима српске књижевности учествовали на јубиларном 10. „Пештанском књижевном омнибусу“, једином међународном књижевном сусрету у Будимпешти, чији је циљ неговати српску реч ван граница Србије. Да ли постоји намера да се и лично представите српској публици у Мађарској?
Приликом моје службене посете Српској гимназији у Будимпештти, пре пандемије ковид 19, начелно ми је речено да постоји заинтересованост да ми се приреди промоција у лепо уређеној библиотеци ове угледне школе. Надам се да Змајева награда може бити прави повод да то и остваримо. Можда би то могао бити и најбољи начин да се представим српској публици у Мађарској. Верујем да се ближи крај пандемије и да нас очекује оживљавању истинског културног живота.
Хвала на позиву за овај разговор. Била ми је част и задовољство.
За Варош РТВ пише Дениса Кондић
Мирослав Алексић
Мирослав Алексић је рођен је у Врбасу 1960. године. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Поред осталог, радио је као секретар Фестивала југословенске поезије младих и управник Народне библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу. Помоћник је управника Библиотеке Матице српске. Уредник је трибине Савремени човек и савремени свет у Матици српској.
Објавио је књиге песама: Зигурат (1986), Попик или чуг (1990), Нема вода (1994), Оскудно време (2016), Непоновљиви код (2019), Арапски капричо (2020), Кафкино матурско одело, Православна реч, 2021, и Траварев наследник, Књижевна заједница Шид и Архив Војводине, Нови Сад, 2021.
У Москви је 2017. изашао избор Алексићеве поезије под насловом Лабиринт / Лавиринт (двојезично руско/српски) у избору и преводу Андреја Базилевског.
Поезију, прозу и књижевну критику објављивао је у листовима и часописима, а песме су му заступљене у тридесетак антологија и избора поезије.
Добитник је награда: Печат вароши сремскокарловачке и Ленкин прстен, Вишњићева награда 2020 и награда Алексије Везилић 2021.
Поезија му је превођена на руски, словачки, македонски и русински језик. Оскудно време и друге песме, превод на словачки: Зденка Валент Белић и Ана Вршка, Словачки издавачки центар, Бачки Петровац и Удружење словачких писаца, Братислава.