На челу једног од најугледнијих универзитета у САД, Универзитета у Конектикату (UConn), који је основан још далеке 1881, налази се наше горе лист – проф др Раденка Марић. Проф Марић је рођена у Дервенти. Након завршеног Технолошког факултета на Универзитету у Београду, магистратуру и докторат је одбранила на Универзитету у Кјотоу, у Јапану, где је провела 12 година. Од септембра 2022, председница је UConn универзитета у Америци. Пре ње је на том угледном месту било 17 професионалаца, од којих је била само једна жена. Међутим, Раденка је прва особа која није изворно америчког порекла на једној тако важној функцији. Проф Марић је позната по својим истраживањима на пољу одрживе енергије, пројектима везаним за климатске промене и др.
У једном интервјуу за ТВ Хартфорд, која је огранак америчке мреже ЦБС Раденка је рекла: „Верујем у моћ образовања“, а цео њен живот је потврда да ове речи и живи.
Раденка Марић (Фото: приватна архива)
Реците нам, Раденка, колико је тешко некоме ко долази из друге земље, у овом случају мале Србије, да успе било где у свету? И да ли је долазак из другог миљеа предност или мана?
„За сваки успех мора много да се ради, да се верује и да будете особа која решава проблеме. Није битно из које земље долазите, него да ли сте највреднији, да ли можете много да радите, да ли имате позитиван став. Надаље, да ли сте један од најбољих научника који је провео довољно времена у академији да је цењен и да други желе да га имају за преседника“- рекла је Раденка.
У Јапану сте провели 12 година. Реците нам како је изгледао ваш професионални развој у тој технолошкој мецени данашњег света?
„Много тешко и много лепо. Ми смо отишли за време када се Југославија распадала са старим југословенским пасошима. И када су увели санкције новој Југославији ја сам изгубила стипендију. Много је тешко радити и студирати. Ја сам имала велику помоћ мога професора Схингуа, тако да сам успела да се изборим. Када сам докторирала било је лакше. Бавим се батеријама алтернативним изворима енергије, а ту су Јапанци много изнад свих. У Јапану данас имате преко милион кућа које користе плин који онда на горионим ћелијама производи струју и топлоту за грејање бојлера и напајање куће струјом.“
Које су по вама главне разлике између западне и источне културе, и где се ту назали Србија и балкански приступ животу и професији?
„Разлике су огромне. Уклопите се ако сте спремни да цените другу културу и да је не поредите са својом. Свака култура има своја правила и вредности. Да бисте успели, морате да прихватите и учите“ – говори наша саговорница.
Раденка Марић има веома динамичну каријеру. После Јапана, преселила се с породицом у Америку и наставила да се бави научним радом у Атланти. Након три године, нашла се се на челу Института за иновације горивних ћелија, при Националном истраживачком центру Канаде. Онда је 2010. прешла на Универзитет Конектикат као професор хемијског и биомолекуларног инжењеринга.Сада је председница једног угледног универзитета, што значи да јој је поверена вредност имовине од 1,7 милијарди долара с преко 30 000 студената, распоређених у више универзитетских комплекса у региону.
Хоћете нам описати шта ваша улога (на челу овог престижног универзитета) подразумева, као и који су циљеви ка којим стремите у наредним годинама.
„Улога је да водим универзитете који имају болницу, главни кампус и још пет кампуса, с преко 32000 студената и око 12000 запослених. Шта значи да водите универзитете?Водите га као политичка личност која доноси паре од државе, од донатора, одговорни сте за студенте, истраживачки рад, стварање компаније, све спортске активности где се универзитет такмичи и за допринос универзитета економији.“
Проф др Раденка Марић је добитница бројних угледних научних награда. Иза себе има 6 патената и преко 300 научних текстова. Чланица је Америчког удружења за напредне науке и Академије наука и инжењерства Конектиката.
Србија је дала велике научнике попут Тесле, Пупина, Миланковића, Милеве Марић. Шта нам можете рећи у том правцу?
„Србија или бивша Југославија је увек имала много талентованог народа. Међутим, ратови су се много често дешaвали и људи су одлазили. У Америци се наука цени и улаже се у науку, тако да је то потпуно једна другачија димензија него код нас. Ми смо некада имали одлично образовање, сјајне гимназије, добре ђаке и професоре. Родитељи су подстицали децу да уче и да се образују.“
Често сте у интервјуима за америчке медије помињали креативност као једну од вредности коју цените и унапређујете међу својим студентима. Како креативност помаже вама?
„Волим да кувам, шијем, свирам пиано. На такав начин се опуштам од свих састанака и много стреса. Највише волим када сам кући са породицом. Сви ме увесељавају, а највише моја унука Милева Марић.“
Драга Раденка, с обзиром на ваше тако богато искуство у раду с младима и огроман професионални успех, шта бисте поручили младима на Балкану, дијаспори, и уопште?
„Да уче, да буду вредни, да буду истрајни. И да знају да ако имају велики сан да ће тај сан да се испуни са много рада и труда. Имају одличан примјер Новака Ђоковића у спорту. И када је најтеже он се не предаје. Због његових заслуга и успеха много знају за Србију.
Значи рад, упорност и вера у свемy чиме се бавите. Без много рада нема успеха“- закључује Раденка Марић.
За Варош РТВ пише Дениса Кондић