Бурек је најпопуларнији доручак у Србији и може да се купи у пекарама, али је најаутентичнији онај који се продаје у спецјализованим продавницама-бурегџиницама. Једе се у комбинацији са јогуртом, који је у Србији доста ређи него што је то у Мађарској. Праве га посебни мајстори бурегџије који коре које су умесите од брашна и воде бацају у ваздух и развлаче их ручно, а филују га са сиром, месом, зељем, а може да се нађе и празан. Постоје и разне друге и новије варијанте овог јела које се можда и не могу назвато буреком, попут бурека са печуркама, пица бурек, па и слатке буреке са јабукама, вишњама итд.
Бурек се једе топао, у свако доба дана, али бурегџије кажу: „ да је најтраженији ујутру, после проспаване или непроспаване ноћи , при повратку из лудог ноћног провода, на школском одмору, пред полазак на посао, бурек је ту да врати енергију телу будући да је веома калоричан.“
Према првом запису о буреку који потиче из 1498. године, сматра се да је први бурек у Србији направљен у Нишу, а први бурегдзија био је Турчин Мехмет Оглу. Он је месио бурек по прописима који су важили у целој тадашњој турској држави а односили су се на дебљину коре и врсту материјала који је морао да задовољава строге критеријуме квалитета.
У Нишу се одржава једино такмичење у прављењу бурека на Балкану – Бурегџијада, 2012. године, британски лист Гардијан, доделио је буреку пето место на листи најбоље уличне хране света.
Српски бурек је округао и сече се на четвртине, може бити од сира, меса, зеља, а босански бурек је искључиво са млевеним месом, а исто јело са сиром се зове „сирница“ , са зељем „зељаница“.
Ова јела се праве и у Хрватској, Словенији, Македонији и Црној Гори где су их донели углавном албански и босански пекари. Ово масно слојевито јело од теста се на различите начине спрема и у многим другим земљама које су некад биле у саставу Отоманског царства.
