Наше идеје крећу из срца
Од оснивања БФП представљено је скоро 500 кореографских радова, док је сваке године фестивал у просеку пратило 20.000 гледалаца и 100 акредитованих новинара из земље и иностранства.
Београдски фестивал игре (БФИ) слави две деценије континуираног успеха и међународне препознатљивости. Главни програм најавиће од 8. до 12. марта Компанија Бланке Ли „Париским балом“: кореографијом која спаја музику, покрет и виртуелну технологију, награђеном Златним лавом за најбоље ВР искуство на Филмском фестивалу у Венецији. Као и претходних година, програм је сензационалан, иако јубилеј носи посебан сјај и селекторску одлуку да све представе треба да улију наду и ентузијазам.
Игри у част, а под слоганом „Заједно, ми славимо игру“, окупиће се врхунски уметници и сјајне трупе, отворити важне теме које анализирају савремено друштво кроз занимљив и разноврстан речник покрета, креирати тренуци који имају снагу да промене свет и покрену најлепше емоције. Тим поводом за „Варош ТВ“ је говорила Аја Јунг, уметничка директорка БФИ, без чије енергије, харизме и особености овај празник игре не би био то што јесте.
Од оснивања је представљено скоро 500 кореографских радова, док је сваке године Фестивал у просеку пратило 20.000 гледалаца и 100 акредитованих новинара из земље и иностранства.
На прагу смо 20. Београдског фестивала игре. Шта је оно на шта сте посебно поносни у протеклих 20 година, а када је фестивал у питању?
Најпоноснија сам на трајање и на квалитет. У данашње, веома компликовано и турбулентно време, највећи успех је да опстанете и да успете да одржите квалитет. Током ових двадесет година, видели смо како се пројекти у култури гасе и нестају, али и како губе своју референтност улазећи у различите компромисе. Београдски фестивал игре је храбра појава у региону. Један велики, а приватни фестивал који и даље постоји без класичне канцеларије, доказао је да је за видљивост довољан савршен програм.
Ове године велика кореографска имена долазе са својим комадима, Хофеш Шехтер, Сиби Ларби Шеркауи, Јиржи Килијан, Кристал Пајт, Шарон Ејал и многи други. Да ли данас после двадесет година постоји кореограф или трупа коју још увек нисте довели у Србију, а имате жељу да буде гост на фестивалу?
Град у којем сам рођена и чије име носи Фестивал игре, више нема сцену за извођење сложенијих или напросто већих продукција. Од нестанка чувеног „Центра Сава“, морали смо да се сналазимо. Неке представе су се играле више пута у мањим просторима, неки кореографи су нам излазили у сусрет и прерађивали своје комаде пред долазак на наш фестивал, а неке заиста сложене продукције које захтевају сцену озбиљних димензија, морали смо да прикажемо у Новом Саду. То су били Димитрис Папајоану, Ballet Jazz Montreal,, Компанија Акрама Кана, Компанија Батшева, или на пример ове године – чувени Холандски театар игре – НДТ 1. Такође, да не би изгубили неке важне уговоре, били смо у прилици да нека гостовања преусмеримо у Италију. Жао ми је због тога, јер за разлику од времена када смо почињали да градимо Фестивал, данас не постоји трупа или кореограф који се свим силама не труде да свој рад представе на Београдском фестивалу игре.
Задатак фестивала увек је био представљање нових трендова у свету игре. Ове године најављујете прву ВР. представу кореографкиње Бланке Ли. О чему се ради?
Најшира публика Бланку Ли познаје као сарадницу Педра Алмодовара, која је креирала покрет и гестикулације свих његових филмских јунака. Они који прате моду, знају добро да је управо она један од амбасадора са најдужим стажом у модном царству Карла Лагерфелда… Ипак, Бланка је по професији глумица, играчица и кореограф. Београдска публика је њен рад открила 2008. године, наравно – на Београдском фестивалу игре. Тада је изведен „Врт земаљских уживања“, храбар комад чије јарке боје и надреалне сцене неодољиво подсецају на Алмодоварову естетику. Испраћен овацијама, овај комад се још дуго препричавао по Београду… Бланка Ли је рођена у Гранади 1964. године, а 2019. је изабрана за члана француске Академије лепих уметности, у новој секцији за кореографију. Одмах након Јиржија Килијана. У центру пажње светске културне јавности, била је и 2021. године када је на Филмском фестивалу у Венецији понела Златног лава за најбоље ВР искуство. Њен „Париски бал“ изведен је затим у париском Театру Шајо, а извођења је пратило преко 350.000 људи. Костиме за овај ВР спектакл је потписала, такође, модна кућа Шанел. Баш тај комад, изводи се током марта као претходница 20. Београдском фестивалу игре, и то у биоскопу „Балкан“.
Почетак фестивала је 17.марта, а до 14.априла имаћемо прилику да погледамо 17 трупа из 11 земаља. Шта је оно што публика не сме да пропусти на овогодишњем издању фестивала?
Са обзиром на позоришну понуду у Београду, током редовне сезоне, не би требало пропустити ни један наслов на Београдском фестивалу игре. Осим наравно ако можете да путујете и платите некада и по пет пута скупљу улазницу у некој европској или светској метрополи. Све су представе савршене, само је питање сензибилитета и онога што највише разумемо или волимо. Ако је то музика, онда Орли Портал, Хофеш Шехтер или Израел Галван са својим оркестрима на сцени… Ако је мода, онда Бланка Ли, ако су визуелне уметности, онда је то Ballet du Nord и чудесна Франсоаз Петровић која својим сликама уноси једну нову димензију… Са представом „У тишини ноћи“ коју изводе балетске звезде Лусија Лакара и Метју Голдинг никада не можете погрешити. Тај је комад као мала црна хаљина. Са сасвим друге уметничке планете стиже париски Галактик ансамбл са циркуском представом у којој наступају искључиво мушки играчи, акробате од чијих бравура застаје дах… Изузетно ми је занимљива и представа Јакопа Јене, младог италијаског кореографа из Прата, који са својим комадом говори о историји савремене игре…
Две представе играју се у Српском народном позористу. Шта овог пута доносите Новом Саду?
За Нови Сад је резервисана једна светска премијера! У питању је дело италијанског кореографа Маура де Кандије који ових дана почиње рад на комаду “Фаун” за Балет Торина. Као и са сваком премијером, ризик је велики, али тврдим да сваки фестивал мора да преузме ризике и да нема озбиљних фестивала без светских премијера. Са друге стране, пред новосадску, али и публику читавог региона стиже први ансамбл Холандског театра игре, чувени НДТ 1 са комадима Кристал Пајт, Јиржија Килијана и Габријеле Каризо. Замислите само какав је то догађај када сцену поделе овакви мајстори!
Познато је да је Београдски фестивал игре врло важна станица за светске кореографе, што и доказује одлука Балета Торино да управо на фестивалу приказе светску премијеру свог комада „Фаун“. Да ли знате какви су планови ове трупе након Србије?
Знам, јер је наш фестивал један од копродуцената комада! А знају и они. Трупе у Србији никада немају план након премијере, док се озбиљне трупе у свету, било да су државне, градске или приватне, увек дуго припремају и осмишљавају живот једне продукције након првог аплауза. Одговорност према уложеним средствима и раду читавог ансамбла је управо у трајању једног комада пред домаћом и иностраном публиком. Сваки комад који радите данас, представља могућност да стекнете поверење за онај следећи… Или, да вас нема… “Фаун” ће тако играти на сценама у Италији и Немачкој, након премијере у Србији.
Да ли сте упознати са балетском сценом и савременом игром у Мађарској, где се са посебном пажњом негује овај жанр?
Завидим Мађарској на бројним просторима, односно позориштима специјализованим за уметничку игру. Такође, на балетском репертоару и негованој балетској публици. Често сарађујем са Националним театром за игру из Будимпеште, где раде предивни људи, моји пријатељи. Такође, првак Балета у Ђеру је један ученик из моје Балетске школе, Лука Димић. Све су то лепе, комшијске везе.
Познати италијански кореограф Микеле ди Стефано, креирао је нову „Бајадеру“. Чувена класика у новом руху, биће представљена такође на Београдском фестивалу игре. Можете ли нам рећи нешто више о овом комаду?
Ди Стефанова „Бајадера“ привукла је пажњу када је прошле године однела ласкаву титулу за најбољу савремену продукцију у Италији. Тада сам погледала овај комад, и допао ми се. Играчи су млади, али одлични, пуни неке посебне енергије којом одише читава представа. Музика је оригинална, а кореограф је зналачки рашарафио па поново саставио Краљевство сенки, чувену сцену овог класичног ремек дела.
Фестивал ће ове године угостити и чувену звезду фламенка Израела Галвана , али и страствени „Факаруни“?
Тако је. И то уз живу музичку пратњу. Дуго смо у Србији чекали Израела Галвана, који долази са две различите представе. Прве вечери гледамо његово “Златно доба”, а друге “Соло” којим је недавно на ноге дигао њујоршку публику у театру Мише Баришњикова… Орли Портал је такође једно чудо јубиларног Фестивала, јер оријенталну игру још нисмо приказивали. Биће страсти и непоновљиве лепоте. Заједно, ми славимо игру!
Гледајуци програм овогодишњег фестивала, рекло би се да сте врло пажљиво бирали представе. Мислили сте и на намлађе и оне будуће следбенике фестивала. Представа Галактик ансамбла намењена је свим генерацијама. Шта је у питању?
Циркус! Прави француски циркус, у коме пет акробата који су изучавали балет и савремену игру, креирају прави спектакл. Желела сам да представим тај рад јер у Србији деца готово да никада не иду у позориште. Не сматрам да деца треба само да прате представе које су искључиво њима намењене, јер су углавном досадне. Такође, верујем да не постоји “право време” да дете уђе у театар, јер ако га тражите – већ сте закаснили као родитељ. Галактик ансамбл би требало да окуражи маме да најмлађу децу уведу у позоришне сале. Уосталом, момци из ове трупе кажу да током представе – деца престају да се смеју онда када старији почињу. То би значило да сам у праву.
Шта је „формула“, за опстанак и трајање једног међународног фестивала попут вашег? Какви су планови за даље?
Не размишљам о наредним годинама. Битно је да останемо довољно вредни, маштовити и да нас сналажљивост не напусти. Да смо дуго планирали, вероватно никада не би ни ушли у ову сулуду авантуру. Потребно је много страсти и упорности које у разумним и озбиљним плановима скоро никада не можете пронаћи. Наше идеје крећу из срца. Зато су блиске уметницима и публици.
За Варош РТВ пише Борка Голубовић
Фото: Милош Лужанин