Нови Сад, 1. јула – Новосађани су први имали прилику да се упознају са најновијим делом др Милана Мицића, који се деценијама бави миграцијама Срба и њиховим судбинама у региону. За штампање историографске студије заслужни су Удружење за очување традиције и културе Ловра и Српско позориште у Мађарској, а њена промоција је одржана у Свечаној сали Матице српске.
Госте је, у име домаћина, поздравио председник Матице српске Драган Станић, истичући дуготрајне и блиске везе те установе са српском заједницом у Мађарској, а о књизи „Од рата до оптације Ловра (1914-1924)“ говорили су председник поменутог удружења Љубомир Алексов, рецензенти Ференц Немет и Ненад Нинковић, као и сам аутор.
Заједничка нит свих излагања могла би се сажети у једну реченицу: судбина обичних људи на микро плану у глобално значајним, бурним временима, са тешким последицама за појединце, породице и ширу српску заједницу на простору Аустро-Угарске.
Први светски рат је сам по себи био трагичан, Срби у Мађарској су силом били мобилисани у аустроугарску војску, па су често дезертирали и предавали се на јужном или руском фронту. Следили су Октобарска револуција, распад дуалне монархије, Република совјета Беле Куна, долазак на власт Миклоша Хортија и Тријанонски мировни споразум, којим је нацртана нова мапа Европе.
Управо тим актом из дворца крај Париза омогућено људима који су остали с друге стране нових државних линија да, ако хоће, потраже другу домовину.
„У Мађарској је 1920. године живело око 20.000 Срба, а две трећине је одлучило да оде у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. То су учинили због несигурности опстанка у новим околностима, страха, намештине, али и жеље да међу својима потраже нови почетак и срећу“, рекао је Мицић.
Према његовим истраживањима то је учинила и већина житеља Ловре, насеља на крајњем југу Чепелске аде, које се помиње још у 13. веку. Обећана им је била земља једног грофа у околини Новог Сада, али су на путу сазнали да ће бити одведени у околину Мола, где их староседеоци нису топло примили. „Дођошима“ је дата земља 30 километара удаљена од њихових кућа, што им је само отежало ионако тежак живот.
Неки су одведени у друга места, све до Вуковара, али је требало много времена да постану пуноправни чланови заједнице. А судбина Ловрана је парадигма и за друга мађарска насеља настањена Србима, у чему је још већа вредност књиге Милана Мицића – закључено је на скупу у Матици српској.
За Варош РТВ пише
Срђан Басић