На данашњи дан, 8. августа 1832. године (27. јул по старом, јулијанском календару), рођен је Ђура Јакшић.
Био је човек бурног темперамента и немирне душе. Песник снажних емоција, сликар, приповедач и драмски писац чија реч одјекује и данас, са истом жестином као у времену у ком је живео.
Као један од најистакнутијих представника српског романтизма, Јакшић није био само уметник, већ је био и глас отпора, лирски бунтовник, сведок страдања људске душе. Његове песме, попут „Отаџбина“ или „На Липару“, као и слике пуне драме, симбола и националног надахнућа остале су трајно урезане у културно памћење Србије.
Рођен је у Српској Црњи, школовање је започео у родном месту, а нижу гимназију завршио у Сегедину. Жељан уметничког изражавања, одлази у Темишвар да учи сликарство, затим и у Пешту, где га затиче Револуција из 1848. године. Као шеснаестогодишњи младић, Јакшић се прикључује устаницима као добровољац, што ће оставити дубок траг у његовом светоназору и стваралаштву.
УМЕТНИК ДВОСТРУКЕ ВОКАЦИЈЕ
У свом сликарском опусу, Јакшић се дотакао истих тема којима је био одан и у поезији: слободарство, историја, страдање и национални идентитет. Међу његовим најзначајнијим делима издвајају се: „Ноћна стража“, посвећена српским војницима са Јаворског фронта у Српско-турским ратовима, деценијама је красила школске уџбенике „Девојка у плавом“ (1856), интимна и топла студија женског лика;„Кнез Лазар“, „Цар Душан“, „Краљевић Марко“ (све из 1857–1858), дела инспирисана историјом и епском традицијом; Устанак Црногораца“ (1862), „Таковски устанак“ (1876–1878), као и „Христос у Гетсиманском врту“
АНЕГДОТЕ И ЛИЧНОСТ
За Ђуру Јакшића везују се бројне анегдоте које сведоче о његовом духу и карактеру. Једна од најпознатијих прича каже да је једном приликом сео у фијакер унатрашке, па га је кочијаш упитао:
— Зашто не седнете напред?
На шта је Јакшић одговорио:
— Па где сте ви видели да Србин гледа напред?
Ова шаљива, али и горка реченица, открива дубину његовог погледа на српско друштво тог времена, критичког, искреног и никад равнодушног.
ЖИВОТ ПУН НЕСИГУРНОСТИ, СТРАСТИ И ИСТИНЕ
Живот му није био лак. Често у сиромаштву, без сталног запослења, изложен притисцима власти и неразумијевању окружења, Јакшић је ипак живео, чашом вина у руци, али са истином у речи и слици, тражио је лепоту у слободи, у борби, у патњи и љубави.
