Ево, лето је при крају и уместо да се ових неколико преосталих дана распуста бавим свим (не)нормалним тинејџерским стварима, ја се упетљала у озбиљну тему. У ствари, упетљали ме други а сада се праве луди. Сасвим случајно, покренули смо причу због које мама и тата нису разговарали цела два дана. Е, да чујете …
За Варош РТВ пише : Наталиа Томић, 18. година
Наведе нас пут, породично, у неке пасивније крајеве некад постојеће државе Југославије. То је требао да буде опуштени етно викенд. Сасвим обичан, уз обичне људе и обичну храну. Али… неће то ићи баш тако… Пратила нас је ова августовска кишурина а десетак километара до циља доживели смо Париз Дакар рели, за све паре. Узак и кривудав пут, пун рупа које је попунила вода, кроз густу шуму на коју се наслонило небо па се смркло и смрачило толико да човек не зна да ли га је више страх да иде напред или да покуша да се врати у цивилизацију. У колима је владао тајац, осим што би се повремено огласила глава породице. Сваки погрешно процењен маневар, изазивао је упадање у рупу, а свако упадање у рупу изазивало је псовку, сочну, онако баш српску. Истраумирани стигосмо до куће у којој нема струје. Па нормално…
Дочекала нас је велика породица, све четири генерације. Насмејани. А ми… као без душе. Сабрасмо се некако да не помисле домаћини да нам нешто није по вољи. Да скратим причу, веома брзо смо схватили да је најстарији члан породице, бака од скоро осамдесет година (ко би рекао), прави извор народних умотворина. Лично, одмах ми је била необично симпатична а када је понудила вечеру, зезнула је ове са „ Michelin star“. Извињавам се, али штета да је не цитирам у оригиналу: „Саћу ја, нешто из гузице, нешто са гузице… „ Док смо збуњено гледали у њу, на наложен шпорет је ставила да се кувају јаја па узела да сече шунку.
Како нисмо имали сигнал, просто смо били осуђени једни на друге. Реч по реч, тема по тема, уз вино које су пијуцкали и ови малолетни, заборавили смо и на кишу, и на струју и на телефоне. И кунем вам се, ови „старији“ баш знају да буду забавни. У неко доба, када су се уморили од смејања, неки баксуз поче тему о смаку света. Те овај знак, те онај знак… те пропаде ово, те пропаде оно… те суше, те поплаве… те све се изокренуло, те „нема леба од омладине“, све то килаво, њањаво, те не зна се више ни ко је мушко ни ко је женско… А ми што подпадамо под омладину, само гутамо кнедле. Е тачно смо знали да неће дуго потрајати да нас не оплету.
Каже домаћица (трећа генерација) „Чули смо да се тамо код вас спрема парада поноса“. Ја се мислим „Тамо код нас? Па као да смо са друге планете.“ Ћутим а и да хоћу нешто да кажем, не могу да се изборим за реч. Пљушти киша, пљуште коментари више од кише:
Ма будалаштина. Немају шта паметније да раде. Опет ће да закрче саобраћај. Кога брига ко се са ким… Где оде овај свет? Ма ко то дозвољава? Народ нема леба да једе а овамо се баве глупостима…
У једном тренутку, онако полузаинтересовано, проговори и бака Рада: „А чиме се поносе?“ Моја мама јој стрпљиво објашњава, бака стрпљиво слуша али опет поскакаше ови што су им живци танки за све што испада из колосека: „Апокалипса. Ово никада није било“. „Е вала јесте било, но се крило“, побуни се бака Рада. „Како није било, рађала се женска деца а подизали их као мушку. А било и у рату. Облачили мушко у аљине да их не одведе војска. Него, сад се чудим, што би мушко да буде женско кад рата нема. Вазда је мушко боље дочекано, услужено, поштовано… Е… није лако бити женско чељаде“.
Кроз онај пљусак, бљесне муња па загрми глава породице (моје): „Ма шта? Данас се мушкарци модирају, уклапају боје, наочаре, фризуре..“ Прекиде га „врат“ породице: „Па најбоље да увек узме мајицу прву на реду, а не ону која се слаже уз панталоне“. Пречује он ово пецкање упућено на његову адресу па настави: „Иду код педикира, маникира, на депилацију…“ Убаци се бака Рада: „Шта му дође то треће?“ , „Па чупају длаке“ настави се расправа. На то се бака прекрсти „Кукууу… мени једном узели да почупају бркове, све ми сузе ишле, и данас кроз мене језа прође кад се присетим“. Насмејало се друштво, али не одустају од теме. Спомене се како мушкарци „лицкају“ аутомобиле, купују јастучиће да оплемене ентеријер а опет се убаци моја мама: „Па шта фали. Ја променим завесу а ти ни не знаш која је била, него ни да ли је била. А у колима имамо новине од прошле године“. Е… ово је већ директ али мудро ћути „глава породице“. Његова супруга, охрабрена тишином, присети се два дизајнера, па описује како су лепи, културни, како раде феноменалне ентеријере а не пропусти да дода: „Овај мој, двадесет година не може да убоде у којој фиоци су чарапе а у којој гаће.“ Прећутао и ово…
Мој брат, орасположен, што вином, што целом ситуацијом, подбоде још мало: „А како ће онда убудуће да изгледа породично стабло?“
Као из топа, и као да је то најнормалнија ствар на свету, Баба Рада одговори: „Па калемљено“.
***
Свануло ведро јутро. Пије се кафа у дворишту. На трактору стиже момчина, као од брега одваљен. Из обора износи прасиће и пребацује у приколицу, али лако као да су пилићи. Гаца по блату а у устима врти чачкалицу. Док је плаћао домаћину, дрмнуо је две домаће на екс, за срећу и здравље. Тата се нагнуо према мами, па уз осветнички осмех прошапута: „Да га питамо да нам буде снаја?“