Оде август… Оде брже него што сам планирала. Оде као да ме је неко преварио, украо дане, сате… скратио га. Нити сам стигла да се наизлазим, нити да се истрачарам, нити да се наједем, нити да се нашопингујем, нити да се насунчам, нити да се наспавам… Чини ми се, само што сам стигла, већ сам морала назад. Где назад? Или је то напред? Све једно… Ето септембра и ето мене у Будимпешти.
За Варош РТВ пише : Наталиа Томић, 18. година
Сви који су се крајем августа, из Србије враћали ка Мађарској, и доживели а неки и једва преживели вишесатна чекања на граници, неће скоро поново на пут. Што су се шврћкали, шврћкали су се. Ја, онако искусно, више ни не покушавам на познате прелазе. Знате оно на срећу… Овогодишњи алтернативни прелаз је био Наково – Лунга. То вам дође овако: Београд, Зрењанин, Кикинда, Наково, на граници нико, изађете из Србије, на граници нико, уђете у Румунију, Лунга, скренете лево, возите неких тридесетак минута, на граници један ауто, сачекате минут-два, дате документа, померите се један метар, опет дате документа и останете збуњени. Услуга три у један. На истом месту изађете из Румуније, уђете у Мађарску а ту негде прођете и невидљиву полицију. Још вам махну за срећан пут. А да… постоји и free shop. И тако…
Стигнем у Будимпешту некако посебно срећна. Дочекало ме сунце, гужва која ми никако не смета, јој… сетим се кинеске пилетине… Протрчала сам Ваци да скенирам шта има ново. Замирисао ми Burger King. Гледам на сат… да ли бих могла да стигнем на Маргит. За сутра већ планирам Трг Хероја и кафу у оној мојој омиљеној башти… Људиии… напокон ћу опет метроом. Тек касно увече вратим се у собу. С врата се саплетем на разбацане кофере и кесе, што моје, што мојих цимерки. Вероватно ћемо да их прескачемо још данима. И тако…
Легнем, јастук ми замирише на кућу. Окрећем се… час на једну страну, па на другу, па опет у круг… Гледам у плафон. Устанем да попијем воду. Узмем телефон. Пошаљем поруку мами да је све ок. Склоним телефон. Гледам у прозору светла са улице. Помислим, шта бих сада радила да сам у Србији… Да размислим: викенд је, имам осамнаест година, у граду жива музика, тата је увек дежуран да ме врати кући… Сутрадан до пола дана зевам. Скокнем код баке на палачинке са домаћим џемом. Уђем у аутобус, циганчић развукао хармонику, ону дечију, па из свег гласа пева. Ни не држи се за рукохвате него вешто балансира иако нема више од седам година. Људи се осмехују, ваде који динар па му гурају у торбицу. Жене се распричале, кукају на децу, мужеве, колегинице… Прогурам се кроз гужву, искочим на својој станици и налетим на низ кутија које глуме мини тржни центар. Наређане чарапе, банане, цвеће, гаће… све багатела. А ваздух мирише на роштиљ и лепиње. И ко није гладан, гладан је. До куће скакућем јер прескачем пукотине на тротоару. А у кући гунгула. Стигле комшије на кафицу. Комшија грлат, кад прича чују га три куће даље а док прича све руком удара у сто. У такту са узбуђењем и уверењем. Тема? Незаобилазна, о политици… Старији брат, са колегама студентима, полемише о избору предмета на трећој години. Појачани на макс. Може им се, ионако их нико ништа не разуме. Млађи брат се спрема да изађе. Само се чују врата: из собе, у купатило, из купатила, у собу, шшшшш… (10 секунди се чује дезодоранс), из собе, у купатило…. Непризнати кућни љубимац (пас луталица ког смо усвојили на кратко, а ево прође година) унезверено лаје на комшијину мачку. И тако…
Сасвим ненадано и ничим изазвано присетим се Славе. Петровдан. Вашар у Обреновцу, овал са печењем (пола прасетина, пола јагњетина) и осам торти. Па ми се пријело слатко. Устанем и претресем ранац у нади да ми је преостала нека чоколадна бананица. А где је Слава ту је и фамилија. Чим се појавим сви би да чују како ми је тамо у Мађарској, да ли ми недостаје породица, шта ми би да одем, да ли ми је тешко… Они опуштенији из далека вичу „Сееервууус“. Буде ту још по која на мађарском али, да не претерујем. Не дај Боже још да се неко наљути, као што ће теча баш сад кад прочита да ми од силине његовог загрљаја сваки пут кврцне нешто испод десне плећке. И да после љубљења са баба стрином не могу да изрибам руж, па ме наредна три дана сви питају „Ју, какве су ти то флеке по лицу?“ Ево да се сетим и оних што ме сваки пут удају за неку „добру прилику“. На списку је обавезно и младожења што ради у Бечу, млад а већ има кућу ту око Петровца на Млави, само му фали добра жена. Најлуђе ми је то што ваљда мисле да сам ја „добра прилика“. А што… не бих ни сама знала. И тако…
Одлутају ми мисли даље, па онако већ пред сан, сетим се детињства. Баш сам ја била неко срећно дете. Мислим, није ми ни сада лоше али тада сам имала кућицу на ораху. Није као она гастарбајтерска али је била врло посебна. Уствари, баш ми није нимало лоше. Некада сам добијала џепарац у динарима а сада ми је џепарац девизни. Свако ми тутне у руку по неки евро, да ми се нађе. А и овде легнем раније, наспавам се ко човек… и нико ми не лупа вратима, и не слушам о политици, и нико ми не „ломи коске“ и не цмаче оним „не скида се“ кинеским карминима. Овде ме нико не пита десет пута дневно „Јеси гладна?“ и нико ми не вуче мајицу преко леђа „да чувам бубреге“ и нико ме не опомиње да не седим на бетону јер „треба сутра имати децу“. Чак ми недостаје да ми неко на 40 степени у плусу каже „Не ходај боса, прехладићеш се“ и прекини да трпаш тај лед „остаћеш без крајника“. И тако…
… И тако… баш тако… осмехнем се несвесно. Чак осетим и мирис паприка које се сада у септембру, сигурна сам, пеку широм Србије. Покријем се јорганом преко главе. И тако… тако ћутим. Ћутим и миришем јастук.