Између Београда и Будимпеште и између Будимпеште и Београда, протежу се путеви А1 и
М5. Добро је то парче, широко и равно. Свих 378 километара и тристотине метара
обавијено је зеленилом. А лево и десно, на крају погледа, плави се хоризонт. То прошлост
подсећа на Панонско море.
Некако скоро на средини, налази се граница. На граници углавном гужва. Наређали се
аутобуси, мини бусеви, аутомобили…Путници поотварали прозоре, избацују главе да виде
ко то тамо „кочи“. Они мало нервознији шетају поред колоне, напред, назад… па дубоку
уздахну. А у возилима, они најопуштенији, помало једу, помало дремају, као да сва та
гужва нема баш никакве везе са њима.
Од ових нестрпљивих, највише ме забављају они који се зезају са Марфијем. Како
пристижу, већ се види неодлучност у одабиру колоне. Стану у једну траку. Одмах се покају
јер верују да је баш та најспорија. Нервозно пребројавају аутомобиле у остале четири, и
чим се у једној помере два аута брже, ускачу у ту колону. Изведу велеслалом уз пропратне
псовке осталих возача. И таман када помисле да су урадили добар потез, насмеје се
Марфи. Нјихова колона се закочи на неодређено време.
Баш ту између Београда и Будимпеште, и између Будимпеште и Београда, спушта се и
подиже рампа, па пресеца ваздух безброј пута у току дана. Ту негде између, спајају се
сати, ноћ и дан, годишња доба… Спајају се разлике. Низ се никада не прекида. Одјекује
непрекидан звук печата. Исте речи, добар дан, хвала, довиђења, чују се на неколико
различитих језика.
Исто је питање за све путнике „Где путујете?“ Не знам како запослени на граници успевају
али стандардно озбиљног лица и без гримасе слушају одговоре. Најчешће географски
неодређене.
„Идемо до бабе на викенд, нисмо је видели већ два месеца.“
„Код пријатеља, мало у провод“
„Кум слави сину први рођендан“
„Па, имам девојку, на факултету је“
„На пословни састанак“
„У бању, мало да се огрејем због реуме“
„На авион“, „На концерт“, „На утакмицу“, „На …“
За разлику од првог, на друго питање је одговор увек исти и увек кратак.
„Нешто да пријавите?“
„Ништа“
А из торби вриште девизе и цигаре. Из кеса мирисом опијају саламе, кобасице, кулени… У коферима ушушкане тегле домаћег ајвара и љутенице. По гепеку се котрљају лименке оног „ово код нас нема“. Испарава брижно запакована „шљива“. Чоколаде се топе и попримају облик паковања. Безброј качкаваља пређе тамо – овамо… А нађе се ту неретко и нека лагана техника…
Полицајац гледа отворен гепек, па спусти главу таман толико да му испод наочара, путник види боју очију. Власник пртљага прогута кнедлу и добродушно се осмехне. Чека да чује чаробну реч: „Затвори“.
И дочека. А и ко да им украде срећу доношења, одношења, поклањања… Па да почасте на послу „Ајде, пробајте …“, или уз комшијску кафу да се насецка мезе… А тек што се деца радују слаткишима које никада нису ни видели…
Звук затварања гепека је звук олакшања.Седајући за волан, глава породице одахне: „Аууу, ала смо добро прошли“ па задовољно загризе сендвич.
У току године, најмање десет пута пређем границу. Ову, између Будимпеште и Београда и између Београда и Будимпеште. Чујем и видим ништа, а уствари свашта. Често се питам куда сви ови људи путују а од скоро размишљам и како бисмо уопште живели једни без других. Била би велика штета не осетити укус капућина, одмах по преласку границе, на првој пумпи са десне стране. Била би огромна празнина никада не доживети осећај повратка. Највише је емоција баш ту између, где нас све спаја и раздваја.
Ако вас је заварао наслов „ Између Београда и Будимпеште“ па сте помислили да ћу писати о разликама и сличностима између ова два града… хоћу… али неки други пут. За сада, још чекам на граници…
За Варош РТВ пише Наталиа Томић
Aуторка књиге Седам смртних вируса