На данашњи дан, 4/16. фебруара 1826. године, у просторијама Текелијанума у Будимпешти, основана је Матица српска, најстарија српска књижевна, културна и научна установа. Овај важан догађај у историји српског народа окупио је угледне српске интелектуалце и родољубе, који су, вођени идејом очувања и неговања српске културе и писмености, покренули институцију која ће играти кључну улогу у националном препороду.
Матицу српску су основали Јован Хаџић, књижевник и правник, који је био први председник, уз подршку групе угледних српских трговаца, научника и културних радника, међу којима су били Гаврил Бозитовац, Петар Рајић, Јосиф Миловук, Андрија Розмировић, Ђорђе Станковић и Јован Деметровић. Осивање матице српске највећим прилг подржао је и кнез Милош Обреновић.
Њихов основни циљ био је очување и унапређење српског језика, културе и образовања, у време када је српски народ био раштркан у различитим државама и административним јединицама. Од самог почетка,
Своју делатност Матица српске је развијала махом захваљујући добротворима међу којима је најзначајнији био Сава Текелија, који је тестаментом сву своју имовину завештао својој задужбини Текелијануму и Матици српској.
После неколико деценија деловања у Будимпешти, донета је одлука да се Матица српска пресели у Нови Сад, који је у том периоду постао центар српске културе. Пресељење је извршено 1864. године, а тиме је ова институција добила још снажнију улогу у обликовању српске књижевности, науке и националног идентитета.
Данас, Текелијанум у Будимпешти остаје симбол тог историјског тренутка, сведочанство борбе за очување српског духа, под чијим су се сводовима окупљали српски интелектуалци. Последњих година Текелијанум поново постаје постаје бастион српске духовности, културе, науке и образовања на овим просторима.
Палата Текелијанум (Фото: М.Ђурић)
О њему се стара Епархија будимска и њена Задужбина Саве Текелије. Ту је смешетено више институција, као и наша „Варош ТВ”, медиј који наставља традицију очувања српске културе, баш као што је то чинила и Матица српска пре скоро два века.
Историја се не заборавља, већ се наставља – кроз писану реч, медије и културно наслеђе које и данас живи.