У својој 79. години живота преминуо је Миклош Самош, власник најстарије будимске поластичарнице Русвурм (Ruszwurm), прворођени син Маћаша Самоша, „краља марципана“, који је у црквеним матицама био заведен као Младен Савић.
Миклош Самош је преминуо непосредно након што је Локална самоуправа 1. кварта у Будимпешти преузела у посед некретнине које је користила посластичарница „Рузвурм“, чиме је окончан спор који је трајао више од петнаест година.
Смрт мајстора посластичара изазвао је срчани удар, а према објави Фејсбук странице посластичарнице, чувени постаслтичар није могао да преболи што је изгубио животно дело.
Миклош Самош, мајстор посластичар, дипломирани економиста, власник предузећа ДОО. „Рузвурм“ завршивши Економски факултет „правио је лепу каријеру у разним државним предузећима. Био је главни књиговођа и заменик директора Предузећа пољопривредних машина у Солноку, стручњак на високом положају у Министарству финансија, радио је на разним важним пројектима. Али, не пада ивер далеко од кладе. Попут оца, ни он се није задовољио малим, па је већ последњих година једнопартијског система почео да ради као финансијски саветодавац.“
Последњих година социјализма, када је приватизација узела маха, „Миклош Самош се домогао најстарије будимске послатичарнице „Русвурм“, најпре као закупац, а касније као власник. Ту је почела посластичарска каријера дипломираног економисте. Неко време се паралелно бавио и финансијама, али постепено се повлачио из тог света.“
Године 1987. основао је заједно са својом породицом прву приватну посластичарницу под именом „Марципан“. Са оцем Маћашем Самошом (Младеном Савићем), још 1960-их година започео је производњу ручно рађених марципанских украса за торте. Покренули су и радњу у Паришкој улици, упознајући ширу јавност са посебним бомбонама. Касније је купио и реновирао посластичарнице „Рузвурм“ и „Корона“, као и отворио „Самош посластичарницу“ у Будимпешти.
У посластичарницама које је водио, сви производи су се припремали по правилима класичног посластичарства, уз поштовање савремених прехрамбених захтева.
Миклош Самош никада није заборавио своје српске корене… Радо је одлазио међу људе, па тако и у Мохач где је 2015. године он био председник жирија на Колачијади, традиционалној гастрономској манифестацији, одржаној у организацији месне српске самоуправе и Мохачке српске читаонице. Окусио је близу четрдесет врста сланих и слатких ремек-дела (укупно је било 38) и затражио шест рецепата од такмичара с циљем да њему занимљиве, до тада непознате али веома укусне колаче уврсти у своју посластичарску понуду.
Такође, чест гост је био у Вилању где је пре седам година поново открио, тачније продубио родбинске везе са Урсићима и Шакићима… Са двема последњим српским породицама, које представљају фамилијарна сведочанства о битисању Срба у престоници црног вина у Мађарској. Заједно су отворили Пансион Усрић и није протекао ни један „Српски дан у Виљању“ а да он није био тамо. И ове године, 28. јуна на Видовдан, присуствовао је традиционалној приредби и већ тада наговестио своје учешће на Међународном сајму књига у Београду.
Јер, према његовој књизи „Apám királysága” (sorsregény) – коју је под насловом „Марципан – царство мога оца“ (роман судбине) превео Предраг Степановић – и дан данас влада велико интересовање.
Нажалост, Миклош Самош неће моћи да посведочи на празнику писане речи у Београду да „никада ниједна повест није завршена.“ Његова животна прича можда јесте заокружена, но, како је Рајнер Марија Рилке, један од највећих лиричара на немачком језику написао: „Смрт није крај, није пролазност, смрт је само прекретница, почетак вечности.“
Нека му је слава и вјечнаја памјат!
