Образовање на матерњем језику је важан ресурс за очување националног идентитета а његовој доследној примени посвећена је и Милица Алексов, која је цео свој радни век посветила образовању деце у Мађарској на матерњем српском језику. Тим поводом на Дан педагога по одлуци министра унутрашњих послова које је задужено и за просвету , др Шандора Пинтера уручена јој је велика државна награда „Ласло Немет“ као признање за њен дугогодишњи педагошки и васпитно-образовни рад. Награду у облику плакете и медаље уручили су јој др Бенце Ретвари, заменик министра и др Золтан Маружа, државни секретар за јавно образовање у Влади Мађарске.
„Ова награда зе мене значи радост и задовољство, и захвална сам онима који су ме предложили и сматрали вредном да добијем ово признање. Посебно ми је драго да су ову радост са мном поделили родитељи и њихова деца која су некада похађала наше забавиште. Током протеклих година увек се радо сетим својих бивших колегиница са којима сам радила на овом лепом и одговорном послу. Толико смо се добро познавале да смо умеле читати мисли једне другима и по истим принцима васпитати децу. Посебно са великом љубављу се сећам оних година када смо сарађивали са забавиштем из Ковина, а та сарадња се засивала на колегијалности, у духу васпитно образовног програма и по слову закона“ – каже наша саговoрница.
Милица Алексов је цео радни век, више од 4 деценије провела у просвети, а свој посао сматра више позивом него занимањем. Наглашава како је неопходан и ентузијазам, разумевање дечје душе, а као веома важно истиче и да само стручно образован пегагог може успешно водити развој детета. Закључује да је најбитније волети децу, свој позив и сарађивати са родитељима.
„Одувек сам волела да радим са децом. Можда се та жеља код мене појавила још док сам била дете у забавишту, јер много сам волела своје васпитачице и време проведено у забавишту. Тако да је вероватно и то допринело да после основне школе упишем средњу школу за васпитачице у Печују на народносном смеру за српско-хрватски језик, а после тога и да дипломирам исто на народносном смеру у Кечкемету. Да би био добар педагог потребна је добра стручна припрема, стално праћење нових тенденција, стално усавршавање. Треба имати машту, креативност, знање да свираш на неком инструменту, пошто то посебно мотивише и привлачи дечју пажњу. Посао је искључиво онда успешан ако га доживиш као животни позив“ – говори Милица Алексов.
Наша саговорница присећа се и свог посла у Ловри где je провелa цео радни век, стварајући предуслов за успех не само у образовном него и у друштвено-емотивном, физичком и језичко-сазнајном развоју деце.
„Средина има велик утицај на развој деце. Одрастати на селу, у малој средини, која је још и двојезична свакако има утицај на сваког појединца. Наш задатак је био да деца науче оба језика, да без проблема могу у школу било српску било мађарску. У томе смо успевали. Друштвено васпитање у овом узрасту не може бити директно, то се ради преко приче, игре итд. Деци је у овом узрасту потребно физичко васпитање, кординација покрета, увежбавају се разне вештине. Морате добро познавати психологију детeта и на време приметити ако неко дете ометено у развоју и има проблема. Важно је имати добар контакт са родитељима и помоћи деци у сваком погледу. Деца од малена прихватају као природно да нисмо сви исти, током заједничке игре уче један од другог. Наравно не увек само позитивне ствари“, говори Милица и додаје: „Без матерњег језика врло брзо се губи и национална свест. Управо те најмлађе године имају пресудан значај у формирању дечје свести. То су године када се највише утиче и на даљи развој детета. Познавати матерњи језик у матичној земљи је природна ствар, али када живиш ван матице то тражи додатне напоре и пожртвованост. У томе велику улогу играју васпитно образовне институције. Када сам почела да радим још је било сасвим природно да деца од куће долазе са солидним знањем српског језика, а мађарска деца су врло брзо прихватила комуникацију на српском и лепо су научила језик. Нажалост ситуација се мењала и сада је веома мало такве деце која говоре српски када дођу у забавиште. Све оно, или велик део онога што је некад се доносило од куће сада постаје задатак васпитних установа“.
Посао једног васпитача се не састоји само од обавезног васпитног програма, говори наша саговорница која се бавила и ваншколским активностима, па је тим поводом оформила дечју фолклорну групу, мали дечји хор, организовала луткарско позориште, саставила збирку дечјих песама „ Песма и радост“ и још много тога.
„Треба повећати наталите у нашим породицама, да се деца васпитају у православном и српском духу. Веома је важно да науче матерњи језик и да упознају, прихвате и негују српске обичаје. То је важно од малена усадити у децу. Породица је основна ћелија друштва, као таква првенствено мора да се брине о развоју и васпитању детета. Родитељи треба да све што су научили од својих родитеља пренесу на своју децу. У том процесу васпитно образовне установе треба да су максимални партнери, али искључиво у сарадњи са породицом. А као најбитније без слоге неће бити ни резултата“ – закључује Милица Алексов .
Разговор водила Диана Ђурић