2014. – У Београду је преминула Светлана Велмар Јанковић, српска књижевница, новинар и академик, члан САНУ. Похађала је Четврту женску гимназију у Београду, а потом француски језик и књижевност на београдском Филолошком факултету. Након дипломирања, радила је као новинар „Дечје штампе“, а потом и у дечјем листу „Пионири“. Свој први роман „Ожиљак“ објавила је са само 24 године.
Убрзо је постала уредник у часопису „Књижевност“ где је објављивала дечје приче и бајке. Након тога постала је један од уредника у Издавачкој кући „Просвета“. Водила је књижевне расправе са угледним књижевницима попут Умберта Ека, Антонија Табукија и Маргерит Јурсенар.
Године 1981. објавила је збирку приповедака под називом „Дорћол“ коју су критика и публика веома прихватиле. Осам година касније изашао је њен роман „Лагум“, који је 1992. године освојио награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу те године. За ово дело награђена је и наградом „Меша Селимовић“. Књига је нешто касније преведена на француски језики и касније сврстана међу 20 најбољих књига објављених 1997.
Трећи роман је објављен 1995. године под називом „Бездно“ и освојио је НИН-ову награду за роман године. „Књига за Марка“ из 1998. године освојила је две престижне награде – награду „Политикиног забавника“ и награду „Невен“. Године 2007. изабрана је за председника Управног одбора Народне библиотеке Србије, све до 2013. године. Написала је 5 романа, 4 есеја, 8 збирки приповедака, 2 драме, 2 сећања и 1 монографију.
Фотографија: https://www.kurir.rs/