Душко Радовић је српски књижевник, писац, песник, афористичар, новинар, уредник дечјих емисија на радију и телевизији, дечјих часописа и ТВ серија.
Рођен је 29. новембра 1922. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у Прилепској улици у Нишу.
Отац му Угљеша је по професији био железничар пореклом из Чачка, а мајка Софија је била домаћица пореклом из Ниша. Из обе породице је наследио њихове најбоље особине; са очеве стране образовање и просвећеност, а са мајчине топлину и марљивост. Био је треће од четворо деце.
Обожавао је оца упркос томе што је био строг и са 9 година му је посветио своју прву песму. 1928. године се селе у Суботицу где Душко завршава основну школу и 6 разреда гимназије. Школовање је наставио у Београду студирајући филозофију.
По завршетку рата постао је извођач књижевних радова и писао је: скечеве, афоризме, најаве, одјаве, хумореске, песме, приче, сценарије за игране и документарне филмове. Његове песме су постали хитови за децу у извођрњу дечкег хора „Колибри“ – Мрак, Плави зец, Страшан лав, Здравица (Све што расте хтело би да расте…)
Широким народним масама је познат по емисији „Београде, добро јутро“ у којој је од 1976.-1983. године публику забављао афоризмима који су објављени у три књиге и продати у 300.000 примерака. Написао је велики број књига од којих су неке преведене на енглески, руски, немачки и друге светске језике.
Његова позната дела су: „Капетан Џон Пиплфокс“, „Поштована децо“, „Смешне речи“, „Причам ти причу“, „Тужибаба и још 9 једначинки“…
Неки од његових афоризама
„Имати пријатеље, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати, нема пријатеља.“
„Ко уме да се радује – има чему да се радује.“
„Кад је неко глуп, не можете му то ни доказати“.
„Волите српски језик сваког дана помало. Српски језик нема никога другог осим нас“.
„Водите рачуна о свом презимену. Оно ће живети дуже од вас и одговарати за све глупости и грешке“.
„Поштована децо, будите искрени и строги према свима које волите, до којих вам је стало, а лепо васпитани за све према којима сте равнодушни.“
„Неко из детињства понесе само успомене, а неко сачува у очима, ушима, у срцу још мало оне радозналости и немира па уме да се игра и радује малим стварима.“
Постао је ноћна мора тадашњег режима због чега је његова емисија, „Београде, добро јутро“, укинута. Умро је 16. августа 1984. године, само годину дана након одласка у пензију. Пред смрт је рекао: „Ко избегава да умре, тај је против прогреса и лепше будућности“.