Најмудрија српска глава, најлепши Србин, човек који је измислио србовање. Ловћенски Тајновидац. Јеремија за Косовом и трагични јунак косовске мисли. Српски цар Давид и црногорски Прометеј. Онај прави српски бан од Косова. Највећи горостас српске књижевности. Варвар међ владарима и владар међ варварима. Највећи српски песник и највећи српски философ. Празник у животу српства. Владика и политичар. Несвети, а Свети. Неко без претходника и без наследника. Усамљен на врху горде планине.
Реметим моје опсесивно качење објава у истом стилу и по истој схеми, због ове његове, по мени најбоље слике. Коју сам случајно и нашао и створио. Уз њу иде опис који је давно написао један брат:
„Најстрашнија слика, дефинитивно. Тама около, на први поглед све притиска и покорава, осим њега, који као Сунце сија, кроз све ове вјекове. А погледом, пробија нечовјештво и одваја људе од нељуди, човјека од звјери, смисао од бесмисла, слуге Логоса од слугу Ада. Гледа, опомиње, усмјерава. Жив човјек, пред Лицем Бога.
У ова времена смутна, знајте, душа јесте бесмртна! Подсјећа нас.
Строг, али и тужан изгледа, најбољи приказ Његоша.”
– Стефан Марковић
Петар II Петровић Његош