У раним јулским данима 10.јула1856. године, на сам праг празника посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу, у личком селу Смиљан, у кући православног свештеника, свет је угледао човек који ће му донети светлост – Никола Тесла. Рођен у свитање великих олуја, које су грмљавином потресале подручје Госпића, његов долазак на свет пратила је сила природе која као да је слутила долазак генија.
Своје прве дане живота провео је у дому свог оца, проте Милутина Тесле, који је у то време вршио службу у Смиљану. Иако породица Тесла води порекло из Радуча, места на крајњем југу Лике, Николин долазак на свет у Смиљану био је плод тренутне очеве службе. Мајка, Георгина Мандић, била је потомкиња угледне свештеничке лозе са подручја Војне крајине.
Одмах након рођења, због дечакове крхке телесне грађе и слабости, отац није желео да одложи његово крштење. Већ наредног дана, на сам празник Светих апостола, мали Никола крштен у храму у коме је и рођен, по српској традицији добивши име по својим дедовима, једанан је био официр, а други свештеник. Тај свети чин обавио је свештеник Тома Оклобџија, блиски породични пријатељ, док је кум био капетан Јован Дреновац.
Корени породице Тесла се, према најпоузданијим истраживањима, вежу за братство Комненовића из племена Бањани у Старој Херцеговини, на простору данашње Црне Горе. Презиме Тесла, упркос честим погрешним тумачењима, не долази од алата већ од места Теслић, где су њихови преци боравили након пресељења са југа.
Иако се током историје, а посебно у модерном добу, појављивала тежња да се лик и дело Николе Тесле представи као дело других народа, Тесла је био јасан у свом идентитету. Себе је без изузетка сматрао православним Србином. У својој аутобиографској белешци из 1919. године, описује сцену из Париза у којој га питају за титулу, на шта он одговара: „Највиша која постоји – ја сам Србин.“
Ипак, и поред толико јасних сведочанстава, његово порекло и данас постаје предмет политичких манипулација. Иронија историје је у томе што га својатају они који су током Другог светског рата нанели страховите губитке и невиђене злочине равне геноциду његовом народу, чак и у родном крају.
Присвајање Тесле је започело још током 20. века, а интензивирало се након његове смрти. Југословенска политика „братства и јединства“ настојала је да га прикаже као „највећег Југословена“, а у каснијим деценијама хрватски и неки западни извори су га представљали као Хрвата или “америчког научника рођеног у Хрватској”. У питању је и симболички капитал: ко контролише Теслино наслеђе, тај има додатни међународни културни утицај. Можда је проблем у томе што се Србија није доследно трудила да Теслину истину презентује на глобалном нивоу.
Најубедљивији докази су лична сведочанства самог Тесле у аутобиографским текстовима, као и преписка у којој се увек изјашњава као Србин и православни хришћанин. Његово крштење у СПЦ, говори које је држао о својој мајци и оцу, те изборни говори и интервјуи потврђују његов идентитет. Такође, сам Тесла никада није писао латиницом, већ је користио ћирилицу и немачки или енглески у службене сврхе.
Очување идентитета Николе Тесле као једног од највећих умова човечанства подразумева и одговорност Србије да институционално, системски и проактивно негује његово наслеђе. У времену када се идентитети све чешће прекрајају, а културна баштина постаје предмет глобалних интерпретација, посебно је важно очувати истину о припадности једног генија малом, али поноситом народу који је свету дао много више него што је добио.
Србија би требало снажније да интегрише Теслино наслеђе у образовни систем, од основног до универзитетског нивоа, не само кроз чињенице о његовом научном раду, већ и као пример духовног и моралног наслеђа које је понео из свог народа. Његов лик и дело могу послужити као мост ка културној дипломатији и као симбол високих достигнућа српске интелигенције у свету.
Музеји, научни институти и културне установе посвећене Тесли морају добити ширу институционалну подршку и јасно место у стратегијама националне културе и науке.
Неопходно је и да Србија проактивно комуницира историјске чињенице у међународним публикацијама, медијима и научним круговима, без пасивног препуштања наративâ другима. Сачувати Теслино име значи сачувати истину, културну аутентичност и континуитет једног народа у свету који се све брже мења.
Д.Ђурић
