Јегра – Иако у Јегри више нема Срба а о њиховом битисању сведочи велелепни храм посвећен Св. Николају у којем се сваке године окупљају Срби из Сентандреје, Помаза, Калаза и Будимпеште како би прославили храмовну славу ове светиње.
Историјат:
У раздобљу од 16. до 19. века у Јегри је постојала значајна заједница Срба, Грка и Цинцара. О Србима староседеоцима сведоче називи два околна брда: Рац хеђеш и Тихамир. Када су Турци 1596. године заузели Јегру, католичку цркву Св. Августина дали су православним Србима. У делегацији Јегре која је ишла у Кошице 14. августа 1694. године да тражи маистратско уређење, били су претставници, Срби (мађаризованог имена и презимена) Сигмунд Бајаи и Јоан Фекете. Срби су се ту масовно досељавали од 1696. године. Деспот српски Ђорђе Бранковић је тамновао и у Јегри, где је писао своју познату хронику, и где је најпосле и умро 1711. године.
Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1740. године. Први подаци о српској цркви у Јегри су из 1663. године док је данашња црква Преноса моштију Св. Николаја Чудотворца саграђена од 1729. до 1732., али уз значајно противљење града. Тек је 1785. цар Јозеф II дозволио изградњу данашње цркве у стилу касног рококоа (цопф стил). Грађена је по плану Јаноша Поволног (János Povolni). Иконостас је изрезбарио Никола Јанковић 1789 — 91., слике је израдио бечки уметник Антон Кухлмајстер, а јужни улаз Италијан Ђовани Адами. У јегарском храму се могу видети иконе руских мајстора Тимотеја Симонова, Михаила Јаковлева и Прокопија Горбунова. Унутрашња декорација цркве Светог Николе је једна од најбогатијих у целој данашњој Мађарској.
У Јегри је живела током 18-19. века српска породица Витковић, која је дала више свештеника и образованих људи.Најпознатији и најзнаменитији Србин Јегарац био је Михаило Витковић (1788—1829) адвокат пештански и књижевник српски и мађарски. Рођен је у Јегри, као син православног свештеника Петра. Његова велика заслуга је то што је 1821. године превео наше српске народне песме на мађарски језик, на страни језик – седам година после Вука. Витковић је потомак значајне породице, и током свог рада тежио је приближавању Срба и Мађара. Писао је на мађарском језику расправе о Србима, о њиховом имену, вери, историји и песништву. На српском језику је много мање писао, него на мађарском, а објавио је једину књигу на српском језику: „Спомен Милице“, и много песама и прилога по часописима.