Године 1690- у време Велике сеобе Срба на север, аустријски владар, цар Леополд I, на тражење српског клера и народа, а после преговара са енергичним владиком Исаијом Ђаковићем, донео је указ, познат као „Привилегиј” . Њиме су највећим делом били испуњени захтеви Београдског сабора, а српском народу је гарантована слобода вероисповести, употребa Јулијанског календара ,потпуна заштита, право избора архиепсикопа и других свештеника, располагање свим православним црквама и манастирима, изградња храмова, ослобађање од пореза над црквеним добрима итд. Царска привилегија Србима из 1690. год. била је основа за све касније привилегије које су српском народу у Хабзбуршком царству издавали и потоњи владари Аустријске монархије.
Велика сеоба Срба (Паја Јовановић уље на платну, 1896.)
Превод целокупног текста привилегија:
Ми ЛЕОПОЛД, по милости божјој изабрани римски цар, увек узвшени, и краљ немачке, Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Босне, Србије, Бугарске итд., надвојвода Аустрије, војвода Бургундије, Брабанта, Штајерске, Корушке, Крањеске, Луксембурга, и Горње и Доње Шлезије, Виртемберга и Теке; кнез Швапске, макрогроф Светог Римског Царства Бургауа, Моравске, Горње и Доње Лужице, гроф Хабзбурга, Тирола, Хенегауа, Кибурга и Горице; ландгроф Алзаса; господар макрогрофовије Венда, пристаништа Наона и Салина. 
Привилегија цара Леополда I од 21. августа 1690. год.
Часном, оданом и љубезном нам АРСЕНИЈУ ЧАРНОЈЕВИЋУ, архиепископу српском источне вере грчког обреда, епископима, и свим другим црквеним и световним сталежима, капетанима, поткапетанима, најпосле целој заједници истог грчког обреда и народа српског по Грчкој, Бугарској, Русији, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим прикљученим местима, и свима другима који ово писмо буду читали, видели или слушали, Нашу царску и краљевску милост и свако добро.
Патријарх Арсеније Чарнојевић
Не само из понизног писма које нам у име вас свих поднео к Нама упућени епископ јенопољски Исаија Ђаковић, него још јасније из усменог његовог излагања, најмилостивије примисмо вашу понизну захвалност, што смо вас из чељусти варварског турског тиранства отели и пређашњој слободи повратили, као и вечиту обавезаност, којом исповедате да сте Нам ви и ваши потомци због толиког учињеног добра обавезни, истина по дужности вашој, али на Наше у толико веће задовољство што признавши Наше право, и себе у крило милости и благонаклоности Наше, као вашег господара и законитог краља одавајући, с похвалном духа крепошћу изјављујете, да вам од сада под сенком Наше заштите ваља и живети и мрети.
Владика Исаија Ђаковић, српски преговарач на Бечком двору
Сматрајући не толико ово ваше Нама одвећ мило сведочанство и изјаву, примамо благонаклоно вас све скупа и поједине у Нашу царску и краљевску заштиту, колико да се тим изврсна ова намера у вашим духовима утврди, и синовима непрестано улива, и у свим случајевима стварним доказима све већма и већма укрепи. Очински вас дакле позивамо да против најжешћег душманина хришћанског имена и вашег гонитеља под Нашом заштитом и под управом Наших војвода на оружје устанете, да одбијете неправде, невоље и беде, које су вам досад најнеправедније и најнемилостивије наношене бивале. А да бисте и ви узајамно благост и сласт Наше владе и господства већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирођеном Нам благошћу одобравајући, милостиво смо закључили: Да по обичају Србаља источне цркве грчкога обреда и по пропису старога календара слободно опстојати можете, и да вам како досада тако и унапред никоји црквени или световни сталежи никакве досаде чинити не могу; и нека вам слободно буде између себе, сопственом влашћу, из српског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и световни сталеж између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати свима источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима распоређивати, где буде нужно цркве сопственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи, како и досада да буде поглавар над црквама грчког обреда и над заједницом исте вероисповести, и да има власт њима располагати, сопственом влашћу црквеном, по повластицама које вам дадоше претходници Наши, некадашњи блеженог сећања краљеви Угарске, по свој Грчкој, Расији, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као и у Угарској и Хрватској, где их фактично има, и уколико и докле Нама сви скупа и појединце верни и привржени буду. Даље црквеним сталежима, као архиепископу и епископима, монасима и свакога реда свештеницима грчкога обреда у манастирима и црквама нека остане власт располагати, тако да нико у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим никаква насиља чинити не може; него од десетка, данка и квартира да буду ослобођени као и пре, нити да има ико од световњака, осим Нас, над црквеним сталежом власт, кога затворити или заробити, него да архиепископ може такве од њега зависне црквене људе, ако што скриве, по праву црквеном или канонском казнити. Прилажемо даље и потврђујемо да се грчког обреда цркве, манастири, и што к овима спада, као и добра што архиепископу и епископима припадају, ма каква она била, као што су од претходника Наших приложена, поседовати могу; а које је цркве непријатељ хришћанскога имена Турчин од вас одузео, и те кад се освоје, заповедићемо да се у ваше руке предају. Најпосле кад архиепископ, или епископи ваши, кад нужда захтева, манастире и цркве по варошима или селима обилазе, или парохе и општину поучавају, нећемо трпети да им ико, било од црквених људи било од световних, нанесе какву непријатност.
Ми вам чврсто обећавамо да ћете ви ову Нашу најштедрију и најмилостивију концесију свим трудом и силама заслужити, и вашу верност и приврженост непрестано неоскврњену чувати, и да је никакве буре порушити неће. У свему осталом ми вам свима скупа и сваком понаособ потврђујемо најмилостивије Нашу царску и краљевску милост. Дато у Нашем граду Бечу, дана 21. августа године 1690, Нашега краљевања римскога тридесет треће, угарскога тридесет шесте, а чешкога тридесет четврте (године).
ЛЕОПОЛД. М. П.