Овај морбидан и незабележени догађај у историји је непосредно претходио Карађорђевом устанку 1804. године и процесу коначног ослобођења српског народа од турског ропства.
Турска „сеча кнезова“ је део геноцидног плана турских окупатора, којом је планирано да се најпре на територији Смедеревског санџака (погрешно званим „Београдски пашалук“) побију сви умнији, писменији и паметнији Срби, а у другој етапи да се побију сви српски мушкарци старији од 14 година, како би се „лакше“ владало Србијом и српским народом.
Уопштено говорећи, Срби су живели у катастрофалном положају за време османске окупације српског животног простора.
Најгори положај на европском континенту, за време трајања османске окупације, имала је хришћанска „раја“ у османском шеријатском систему, која је толерисана тек толико да би се од ње узимао порез или да би се она искоришћавала за ропство, кметство и присилни рад.
Једини начин избегавања таквог положаја којим су хршћани Срби били предодређени био је прелазак на Ислам, или исељавање у Асутрију, Венецију итд. или насељавање на неприступачне високе планине и кланце што даље од Турака.
На пример, основни закон Османске империје, био је Коран-ал-Рај, ког је на основу шеријатског права прокламовао други калиф Омар-ибн-ал-Хатаб, један од оснивача Мухамедовог калифата у 7. веку. По том закону, ког је примењивала Османска империја на целој својој територији, свим Хришћанима и Јеврејима у освојеним земљама је била забрањена градња верских објеката. Манастири и цркве, које преживе редовна пљачкања и рушења, могли су да постоје под турским надзором али је обнављање храмова било строго забрањено.
Хришћанима је било забрањена куповина земље, имања и кућа. Наши преци нису имали право појављивања и одбране својих права пред судовима. Забрањено им је било јахање оседланог коња, ношење сабље или неког другог оружја, а кад се сретне неки Турчин, морало је да се стане у страну и скине капа како би се он поздравио. Забрањена је била и продаја вина и свих алкохолних пића и држање винограда. Забрањено је било и урезивање хришћанских имена на печате, ношење Крста или Библије итд. Чак је и гласан говор у кућама био строго забрањен, једино је било дозвољено шапутање. Хришћанска гробља муслимани су могли да преору и засеју, кад год су хтели.
Хришћани су у Османској империји били дужни да плаћају оштар порез „џизију“ који је ишао и до 90% укупног прихода, а такав порез је такође био један од главних притисака на Србе за прелазак на Ислам.
О аномалијама и измишљотинама османског система попут „данка у крви“, кулука, читлука, одвођења у ропство, силовања итд. не треба трошити речи.
Тако долазимо до још једне велике аномалије османског система, а то је сукоб елитних јединица турске војске са султанима и централном владом у Цариграду (званом порта) око привилегија и расподеле богатства из окупираних територија.
У сукобу елитних јединица „јањичара“ из Видина са турским султаном Селимом III (1789-1807), они у жестоком удару из правца Видина, 1796. године, заузимају смедеревску тврђаву, затим Београд и успостављају своју власт на целој територији Смедеревског санџака (погрешно названим „Београдски пашалук“).
Међу тим јањичарима, у управљању Смедеревским санџаком издвајају се „велике дахије“:
—Аганлија барјактар,
—Кучук-Алија,
—Мула Јусуф и
—Мехмед-Ага Фочић.
Они убрзо успостављају власт која се заснивала на најстрашнијем насиљу и самовољи.
Одмах су укинули повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами су убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи, а сигурна смрт је чекала сваког ко би им се и најмање замерио.
Крајем 1803. године, дахије долазе до информације да ће се Срби, чим гора озелени, дићи на свеопшти устанак, као одговор на заведен терор дахијских одметника и њихове јањичарске војске.
Претходно су, исте године, истакнути Срби Ваљевске нахије, одлучили да се подигну устанак. Најугледнији међу српским кнезовима Смедеревског санџака, Алекса Ненадовић из Бранковине код Ваљева написао је писмо једном аустријском команданту у Земуну о намерама српских првака да се дигну на оружје. То писмо је захваљујући издаји једног од Срба доспело у шаке дахија.
У намери да спрече планове за подизање устанка, турске дахије одлучују да спроведу стравичан план, по коме би сваки Муселим на свом подручју Смедеревског санџака требало да убије локалног српског кнеза и друге најугледније људе.
Ова убиства најугледнијих Срба, која су позната као „Сеча кнезова“, морала су се извршити у најкарћем року и на препад, како Срби не би стигли да организују било какав вид отпора.
План Дахија је био да доведу на једно место, на веру или преваром, све виђеније Србе, народне кнезове, свештенике, монахе, трговце, бивше ратнике и буљубаше који имају војничког знања и искуства, као и све оне који умеју да читају и пишу и у муњевито изведеном препаду их побију.
Непокорни српски народ би тако обезглављен, веровали су, остао без предводника и њиме би било лако управљати и манипулисати.
Друга фаза њиховог стравчног плана, састојала се из физичке елиминације свог српског мушког становништва, старијег од 14. година на територији Смедеревског санџака.
Управо због важности елиминације најумнијих и најугледнијих Срба у првом делу плана, саме Дахије са јањичарима крећу у сечу и истребљивање народних првака.
Фочић Мехмед-Ага оде пут Колубаре и Мачве, Мула Јусуф у Подунавље, а Кучук Алија у Поморавље итд.
Убијено је по доступним изворима између 75 и 150 српских кнезова и монаха (коначан списак, на жалост, никада није направљен), а међу њима и најугледнији Србин након устанка „Кочине крајине“, кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, који би највероватније и био вођа тог великог устанка који се планирао.
Међутим, међу посеченим главама није било такође једне од најважнијих и најтраженијих, Карађорђеве, који је Дахијама умакао и одметнуо се у шуму.
Тих година је сваки Србин носио главу у торби. Ни броја се не зна фамилија, не само најугледнијих Срба, које су тих година, пред избијање Првог српског устанка, истребљене у потпуности. Насилна смрт је за Србе била свакодневна појава.
Прибијени уза зид, у голој борби за биолошки опстанак, није преостајало ништа друго него дићи се на оружје и ризиковати све.
И то се и догодило у Орашцу на Сретење Господње 1804. године заклетвом Карађорђевих устаника на часном Крсту проте буковичког Атанасија Антонијевића.
Српска историја