Када је средином октобра 1894. године млади краљ Србије Александар Обреновић дошао у званичну посету Будимпешти, Двојна монархија на челу са Францом Јозефом била је на врхунцу своје политичке моћи, а Краљевина Србија на прагу модернизације. Тих дана, мађарска престоница, озарена свечаним заставама, парадама и пријемима, није славила само сусрет двеју држава, већ и ретку прилику да погледа преко границе – ка једној култури која је до тада била више позната по херојству него по уметности.
Из те готово заборављене државничке посете остао је у сећању један необичан траг, тиши од војних фанфара и раскошних балова: новембарски број мађарског илустрованог часописа Magyar Szalon, готово у потпуности посвећен српској књижевности, уметности и култури. Тај број, од стране српских житеља Будимпеште названог Српски Мађарси салон, објављен у Будимпешти крајем 1894. данас је реткост, али његово значење надмашује сваку библиографску вредност. Био је то мост између двеју култура које су вековима живеле у додиру. Управо ће новински чланци приказати дух епохе и културни дијалог два народа с краја 19. века, Тако ће се Будимпешта, тада већ град раскоши, самопоуздања и модерног духа, упознао се са српском књижевношћу и сликарством, који су тек градили своје место у оквиру европске културе. Осврт на овај вредан историјски документ даће нам увид у оновремено српско стваралаштво и подсетити на најзначајнија имена српске уметничке сцене.
Magyar Szalon је тада био престижан часопис, намењен образованој публици, и одлука уредништва да читав број посвети Србији била је знак искрене жеље да се прикаже њен уметнички идентитет. На његовим страницама нашли су се прикази књижевности, историје и уметности, преводи српских приповедака, као и репродукције слика и скулптура најпознатијих српских уметника тог времена. То је био тренутак када је српска култура први пут представљена мађарској јавности као целина – са својим писцима, сликарским школама, позориштем, архитектуром и духовношћу. У богатом сликовном делу издања нашле су се репродукције слика Паје Јовановића – Игра са мачевима, Издајица, Гуслар и Арнаутски двобој – затим Свети Павле Ђорђа Крстића, скулптура Францискански подрумар Петра Убавкића и циклус Српски типови Ђорђа Миловановића. На таблоу под насловом Српски уметници објављене су фотографије глумаца Милке Гргурове и Веле Нигринове, затим Илије Станојевића, сликара Стевана Тодоровића и Паје Јовановића, вајара Петра Убавкића и композитора Стевана Мокрањца. Све то сведочи о свести тадашњих уредника да се уметност не може разумети без лица својих стваралаца. Читав број одише идејом да слике и текстови, тон и покрет, могу заједно да говоре о једној култури снажније него политички говори.
Најпознатији текст у том броју био је чланак мађарског писца и новинара Беле Секељија, под насловом Србија. У свом тексту, Секељи је изразио поштовање према српској књижевности речима које су и данас подједнако снажне: „Неки плодови српске научне и белетристичке литературе могу се слободно ставити у исти ред с најлепшим достигнућима светске књижевности. Њихове народне песме су величанствено лепи изрази правог и дубоког осећања. Неки њихови песници умели су да изразе најузвишенија чувства човечанства у материјалном облику. Међу њиховим приповедачима има много таквих који би на основу своје дубоке психологије, снаге приказивања карактера и приповедачког талента могли бити понос књижевности било које велике нације.“ У то време, такве речи у мађарској штампи имале су посебну тежину. Оне су значиле признање, али и разумевање – нешто што су српски аутори и уметници дуго чекали.
На књижевним страницама овог издања налазили су се преводи и одломци дела најпознатијих српских аутора: Симе Матавуља (Нови свијет у старом розопеку), Илије Вукићевића (Искушење), Милана Милићевића (Петрија), Јанка Веселиновића (Кумова клетва), Бранислава Нушића (Листићи), Лазе Костића (Минадир), Јована Јовановића Змаја (Лептир) и других. У научном делу, Magyar Szalon је објавио књижевноисторијска студију Љубомира Недића о савременим српским писцима, текст Михаила Валтровића о српској ликовној уметности и чланак Милована Глишића о Народном позоришту. Таква концентрација имена и дела сведочи о културној зрелости једне епохе која је, иако мала по броју, била велика по духовној енергији.
Magyar Szalon из новембра 1894. године представља ретку тачку додира између српске и мађарске културе. У њему су се, макар на трен, укрстиле две историје и два језика, не кроз дипломатију, већ кроз уметност. Оно што су политички уговори покушавали да остваре, остварио је један часопис: међусобно поштовање. Данас, више од једног века касније, тај број делује попут заборављеног споменика културе — сведочанства о времену када су слике Паје Јовановића и стихови Змаја путовали преко граница, доносећи са собом осећај да уметност, ипак, има снагу да премости разлике. Историчар Иштван Пот је за ово издање Мађарског салона рекао следеће: “Тај број мађарског часописа иначе је речит пример за оно што је често речено и наглашено да књижевне и културне везе међу народима зависе од историјских и политичких прилика.” У свету у којем су границе често гласније од речи. Magyar Szalon из 1894. године остаје доказ да култура, када се отвори другоме, постаје универзална. И можда је баш зато тај број Мађарског салона, објављен у част једне краљевске посете, надживео и владаре и системе — јер оно што се рађа из духа уметности не застарева, већ постаје трајно место сусрета народа.
Радомир Чваркић
