1910. – Рођен је Михајло Анастасијевић, познат као Капетан Миша, српски мајор, велики трговац, хуманиста и велики добротвор. Његов највећи доброчински чин је поклон држави Србији 1863. прекрасног здања званог Капетан Мишино здање. Зграда је коштала 110.000 дуката, и Анастасијевић ју је завештао отечеству за смештај кулутрних и просветних установа тадашње Кнежевине Србије. Са зградом поклоњен је сав намештај и опрема за просветни и научни рад. Одмах након изградње у њој је била смештена Велика школа, затим Гимназија, Министарство просвете, Реалка, Народна библиотека, Народни музеј и друго.
Свечана сала овог прелепог здања била је сведок важних историјских догађаја. Тако је у њој је 1864. заседала скупштина, а 1868. у њој је одржана оснивачка скупштина првог инжењерског удружења у Србији. Такође је 1875. постављена и прва изложба архитектонских снимака и копија фресака са српских средњовековних манастира. Данас се у згради налази Ректорат Београдског универзитета, док се у другој половини зграде налазе Катедра за српски језик Филолошког факултета, Семинар за византијски грчки одсека за Класичне науке, као и Семинар за Стари век, одсека за Историју, Филозофског факултета.
Капетан Миша је рођен на дунавском острву Поречу, надомак Доњег Милановца. Одрастао је у сиромашној породици. Рано је остао без мајке, али се његов отац поново оженио и помајка је била добра према њему. Међутим, ускоро је изгубио и оца, тако да је остао сам са својом помајком. Већ у раном детињству, Миша је кренуо да зарађује свој динар. Тако је са једанаест година у Поречу био учитељ, замењујући неколико месеци одсутног свештеника. Као дечак започео је бављење трговином 1814. године.
У свом зрелом добу, био је један од најбогатијих људи на Балкану. У почетку је имао свој дућан, али је с временом кренуо да се бави трговином на велико. Прво богатство је згрнуо трговином јеленским роговима. Био је ожењен и имао је 5 кћери. Када се повезао с владарем Обреновићем и другим моћним трговцима, кренуо је у посао са сољу, који му је донео баснословно богатство. У Београду се Анастасијевић трајно настанио 1842. године, где је кућу започео 1840. године. Београдска имовина капетана Мише била је импозантна- неколико кућа, кафана, складишта и десетине башти, то јест плацева на лепим места где су никла здања. Такође је почео да откупљује и спахилуке по влашким окрузима на југу. То му је донело добру позицију у друштву.
Био је познат као веома дарежљив трговац. Позајмљивао је новац кнежевини Молдавији (2,5 милиона леја у злату) и купио 12 спахилука у Влашкој. Када се обогатио, постао је велики добротвор. Помагао је многе писце приликом штампања њихових књига, давао велике зајмове, али и опраштао дужницима чак и велике дугове. Финансирао је у Београду „Друшто за читалиште“, чији је био један од оснивача, као и балове на двору кнеза Александра Карађорђевић. Финансирао је школу (мушку и женску школу) на свом имању у Влашкој, у коју су ђаци ишли бесплатно, давао девојкама миразе, поклањао женама гардеробу и спасавао трговце од пропасти, опраштајући им дугове или дајући позајмице и слично. Поклонио је манастиру Папраћи двери и две престоне иконе. Капетан Миша Анастасијевић је изабран 1863. године за почасног члана „Друштва српске словесности“ у Београду. За све што је чинио, био је одликован Таковским крстом II реда, руским Орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, Орденом румунске звезде и немачким Валдеком.
Други део свог живота, од 1859, провео је у Влашкој, где је мање боравио у својој палати у Букурешту (где је и умро), а највише на највећем имању у неугледном месту Клежани (Ђурђу), где је имао двор. Умро је од запаљења плућа и балзамован је и сахрањен у у забаченом месту Клежани, где почива његово балсамовано тело, сасвим очувано у стакленом ковчегу испод саркофага, у гробног подној крипти храма Св. архистратига Михајла. Било је покушаја да се његово тело пренесе у Србију и сахрани у породичној гробници.
Фотографија: https://www.sanu.ac.rs/