1898. – У Београду је рођен Растко Петровић, српски књижевник, приповедач, романсијер, есејиста, сликар, књижевни и ликовни критичар и дипломата. Пристутан је у различитим књижевним врстама и значајно је допринео развоју српског романа, приче, лирске песме, поеме, путописа, драме, есеја.
Рођен је у цењеној београдској породици с деветоро деце, од којих је једна била наша чувена сликарка Надежда Петровић. Рано је остао без мајке, па су бригу о њему преузеле сестре. Први светски рат је био трагичан за њега, јер је изгубио две сестре и једног брата. Након завршене гимназије у Београду, због рата је морао да побегне у Албанију, а затим у Француску. У Ници је матурирао, а од 1918. до 1920. живео у Паризу, где је дипломирао на Правном факултету. У том периоду, упознао је најзначајније модерне песнике и сликаре. Међу њима су Пол Елијар, Бретон, Жид, Црњански, Пабло Пикасо, Сретена Стојановић, Сава Шумановић и други.
Након завршетку студија, 1922, Растко Петровић се вратио у Београд. Свој јединствени, хумористички роман из живота старих Словена „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома“ објављује 1921. Крајем наредне године, објављује збирку песама „Откровење“. Цела та година је пуна књижевних достигнућа и сарадње са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Значај њиховог заједничког деловања је појава надреализма на нашим просторима.
Много је путовао и објављивао песме, путописе, есеје, приказе сликарских изложби. Током 20-их година XX века бавио се дипломатијом. Тако је 1926. постављен за дипломатског службеника у Риму, писара у Краљевском посланству у Ватикану. У том периоду је путовао по Италији, Шпанији, Турској, Француској, Африци. Та путовања су била повод многих његових путописа. Године 1930. вратио се у Београд, где је наставио службу у Министарству иностраних послова, али и даље много путовао. Након пет година службе у Београду, отишао је у Сједињене Америчке Државе, где је постављен за вицеконзула у Чикагу, а потом, 1836, и за секретара посланства у Вашингтону. Други светски рат је провео је у Америци, а 1945. је желео да се врати у домовину. Међутим, то му није пошло за руком, те је живео као емигранта, углавном од помоћи пријатеља. Умро је у Вашингтону у 51. години, а његови посмртни остаци су 1986. пренесени и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.
Растко Петровић је био један од најобразованијих и најталентованијих писаца своје генерације. Имао је велико знање не само о српској и светској књижевности, већ је и о модерним тенденцијима европске уметности. Зато су се одлике европских авангардних текстова из првих деценија XX века могле наћи и његовим делима. У српску књижевност унео је нове теме, ново поимање живота и света, ново схватање функције уметности, карактеристично за период између два рата. Због тога се може рећи да је Растко Петровић један од најоригиналнијих српских писаца.
Фотографија: https://sr.wikipedia.org/