1975. – Умро је Иво Андрић, Нобеловац, уважени дипломата и један од наших највећих књижевника свих времена. Детињство је провео у Сарајеву и Вишеграду, што ће у великој мери утицати на теме његових дела. Након завршетка основне школе у Вишеграду, вратио се у Сарајево, где је 1903. године уписао Велику гимназију. Захваљујући стипеднији хрватског културно-просветног друштва „Напредак“, завршио је Мудрословски факултет Краљевског свеучилишта у Загребу. Следеће године је отишао за Беч, а потом на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. Након сарајевског атентата 1914. одмах се вратио у Сплит да подупре револуцију, али је био ухапшен и послат затвор где је остао до краја 1915.
Након амнестије, преселио се из Загреба за Београд и почео да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Тада започиње његов интензивни дипломатски и књижевни живот. Већ почетком 1920. постављен је у Посланство при Ватикану. Затим је у периоду до 1924. био дипломата у конзулатима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, Трсту, Грацу. Након што је 1924. докторирао вратио се у Београд у Политичко оделење Министарства иностраних дела. Од 1926. до 1929. био је вицеконзул Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју, Паризу, Мадриду и Бриселу. Године 1930, у Женеви је почео да ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа.
Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац. Тада је постао опуномоћени министар и посланик Краљевине Југославије у Берлину. Након избијања рата и бомбардовања Београда, затражио је оставку али је био враћен у Београд и пензионисан 1941. Одбијао је да прима пензију и живео повучено, интензивно пишући.
Док је био успешан дипломата налазио је времена да пише. Тако су до 1935 настала следећа његова дела: Ex Ponto, Немири (стихови у прози) Пут Алије Ђерзелеза, Мост на Жепи, Аникина Времена, Португал, Зелена земља (путописи), Шпанска стварност и Први кораци у њој (путописи), Разговор са Гојом (есеј). Након рата 1945, објавио је романе На Дрини ћуприја, Госпођица, Травничка хроника, потом На Невском проспекту, На камену, у Почитељу, Прича о везировом слону, Проклета авлија (новела), Игра, О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена жена које нема. Постхумно су објављени Шта сањам и шта ми се догађа, Омерпаша Латас, На сунчаној страни. Године 1961, Иво Андрић је добио Нобелову награду за своје епско дело „На Дрини ћуприја“. Целокупан износ награде донирао је библиотечком фонду Босне и Херцеговине и учествује у хуманитарним акцијама и разним институцијама и групама људи.
Фотографија: https://andricivo.com/