1824. – У Славонском Броду је рођен Бранко (Алексије) Радичевић, један од најзначајнијих песника српског романтизма. Породица Радичевић се због очевог посла више пута селила. Тако је Бранко завршио пет разреда српске и немачке школе у Земуну. Потом је 1836. уписао Гимназију у Сремским Карловцима, где је завршио шест разреда латинске школе. У том периоду, почео је да пише, и то на народном језику. Седми и осми разред гимназије завршио је у Темишвару. Две године после уписао је студије права у Бечу. Тамо се дружио са Вуком Стефановићем Караџићем и Ђуром Даничићем, који су снажно подржали његову идеју да ствара на народном језику. Након три године је одустао од права, а 1849. године, када је сазнао да болује од туберкулозе, уписао је медицину како би нашао лек за ову болест, од које су преминули многи чланови његове породице.
Прву збирку песама објавио је 1847. године. Пре него што је објавио ту збирку, своје право име Алексије променио је у Бранко. Он је био први и једини романтичарски песник који је писао на чистом народом језику у духу романтизма тадашње Европе. Та година се сматра годином победе Вукове реформе, јер су на народном језику објављена и друга значајна дела – „Превод Новог завјета“ Вука Стефановића Караџића, „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића и „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша.
Упркос болести, Бранко је и даље писао. Године 1851. изашла је његова друга збирка песама, која је након радосног романичног тона у првој збирци, попримила извесну дозу елегије. Током боравка у Бечу, блиско се дружио с Вуком Караџићем и његовом породицом. Каже се да је био тајно заљубљен у Мину Караџић и да јој је посветио своју чувену песму „Певам дању, певам ноћу“. Умро је у Бечу 1. јула 1853. године у бечкој болници. Желео је да буде сахрањен на Стражилову, те је Српска омладина 1883. године успела да му испуни жељу. На тридесету годишњицу смрти, посмртни остаци великог песника су пренесени на Стражилово, а две године касније Карловчани су му подигли споменик.
Бранко Радичевић је написао 54 лирске и седам епских песама, те два одломка епских песама, 28 писама и један одговор на критику. После смрти, његов отац Теодор је објавио Бранкову песму у којој је наслутио своју смрт, „Кад млидија’ умрети“, која се сматра једном од најлепших српких песама. Уз Лазу Костића и Јована Јовановића Змаја сматра се најзначајнијим песником српског романтизма.
Фотографија: https://sr.wikipedia.org/