1814. – У селу Угрине (тадашња Аустро-Угарска) рођен је Јосип (Јосиф) Панчић, ботаничар и лекар, професор и ректор Велике школе у Београду, академик.
Основну школу завршио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. После тога је прешао у Загреб и наставио школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. Потом је медицински факултет завршио у Пешти и постао доктор медицине 1842. Две године након тога је отишао у Беч где је специјализирао ботаничке студије. Ту је упознао Вука Караџића и под његовим утицајем дошао у Србију. Радио је као лекар, а потом као професор Лицеја и Велике школе у Београду, чији је ректор био 6 пута.
Изванредни познавалац природних наука, проучавао је флору, фауну и минералогију Балканског полуострва, посебно Србије. Описао је око 80 биљних врста, дотада непознатих науци. Године 1855. први пут је чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара – оморика. Године 1877. пронашао је на планини Тари, у засеоку Ђурићи, непознати четинар – оморику, која је по њему добила име – Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne). Панчић је такође основао и уредио Ботаничку башту у Београду.
Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2 500 биљних врста. Објавио је око 30 радова из ботанике, зоологије, минералогије, шумарства и археологије, међу којима су најпознатији: „Флора Краљевине Србије“, „Птице Србије“ и „Рибе Србије“. Био је први председник Српске краљевске академије.
Фотографија: Панчић и оморика коју је открио у селу Ђурићи на Тари; https://www.bbc.com/