1892. – У Београду је рођен Милутин Бојић, српски песник, драмски писац, позоришни рецензент и књижевни критичар. Најпознатији је по песми „Плава гробница“, посвећеној српским војницима које је смрт задесила након искрцавања на Крф, 1916. године, а чија су мртва тела бачена у море покрај грчког острва Вида. Познат је и по својој љубавној лирици и родољубивим стиховима. Значајан је његов допринос српском позоришту и књижевној критици.
Похађао је Основну школу у Београду. Године 1910, завршио је Другу београдску гимназију, београдску Реалку, са одличним успехом. Ушао је у рат као студент филозофије веома слабог здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије. Имао је успешну новинарску каријеру у „Дневном листу“, „Венцу“, „Делу“, „Српском књижевном гласнику“ и „Пијемонту“.
Био је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године, као и Првог светског рата. Путовао је у крајеве ослобођене старе Србије и писао путописе, белешке, рецензије, приказе. Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу телеграфске јединице са специјалним задатком.
Драму „Урошева женидба“ је пренео преко Албаније и 1915. штампао на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. Умро је у Солуну од последица туберкулозе када је имао свега 25 година. Па ипак, дао је велики допринос српској књижевности. Дела: Ланци (драма);Госпођа Олга (драма), Краљева јесен(драма у стиховима); Каин (поема), Песме бола и поноса (1917, збирка, непосредно пред смрт); постхумно: Урошева женидба (поетска драма), Сонети и Сабрана дела.
Фотографија: https://mitropolija.com