1914. – У Београду је преминуо Јован Скерлић, књижевник и утемељивач модерне српске књижевне критике, дописни члан Српске краљевске академије. Од почетка школовања интересовали су га језици и књижевност. Након завршене гимназије уписао је Велику школу, где је дипломирао на француском језику са књижевности и теоријом књижевности. Затим одлази на даљње школовање у Париз и Лозану, где је докторирао јула 1901. Тада се вратио у Београд и постао професор прво француског језика и књижевности, а потом и српске књижевности, коју је предавао све до краја живота.
Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Као књижевни критичар не само што је систематски испратио развитак савремене предратне књижевности већ је извршио и огроман посао: написао историју целокупне нове српске књижевности од почетка 18. века до Првог светског рата. На тај начин је васкрсао читава раздобља наше прошлости — 18. век, омладински романтичарски покрет, доба Светозара Марковића, затим многе већ заборављене писце, као Доситеја Обрадовића, Александра Сандића,Јована Стерију Поповића, Јакова Игњатовића и друге.
Био је познат и по својим социјалистичким политичким опредељењима и заговарању пансловенске замисли о уједињењу свих Словена у Југославију. Умро је изненада у 37. години живота. Сматра се једним од најутицајнијих књижевних критичара у Србији свог времена.
Фотографија: Спомен-биста Јована Скерлића; https://www.beogradskatvrdjava.co.rs