1395. – У бици против влашког војводе Мирчета, на Ровинама, погинуо је Марко Мрњавчевић, познат као Марко Краљевић. Рођен је око 1335. године, као син краља Вукашина Мрњавчевића и мајке Јелене(Јевросиме), у доба највеће славе српске државе, Душановог царства. После Маричке битке, септембра 1371, када су живот изгубили краљ Вукашин и његов брат, деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, Марко Мрњавчевић је и формално, уместо свог оца, постао сувладар цара Стефана Уроша V. Српски великаши нису благонаклоно гледали на то. Оставши без значајног дела војске која је изгинула у борби са Турцима, почео је да губи делове територија (градови – Призрен, Скопље, Пећ, Приштина, Охрид), Марко није имао избора и постао је турски (султанов) вазал.
На власти је био 35 година, од чега као самостални владар 25 година, ни он, ни остале српске велможе из друге половине XИВ века, нису били довољно моћни да уједине све српске земље. Најмоћнији је био кнез Лазар Хребељановић, господар Поморавља. Управо је кнез Лазар Хребељановић, ожењен принцезом из рода Немањића, повео је српску војску у централну битку коју су Срби војевали у средњем веку – 28. јуна 1389. године, на Газиместану су погинули поглавари обе војске – кнез Лазар и султан Мурат, а Србија кренула пут вазалства од Турске царевине и петовековног ропства. Међутим, Марко Мрњавчевић је до краја свог живота остао у вазалном односу према Султану. Као такав, морао је учествовати у борбама против Срба.
Иако је погинуо на страни Турака, Марко Краљевић је централни и најконтраверзнији лик српске средњевековне, епске поезије. Убедљиво је најопеванији лик и главни јунак не само доба у коме је живео – мит о његовим чудотворним моћима сместио га је у легенду код виле Равијојле, као и његовог омиљеног Шарца и обавезни буздован (топуз) од 66 ока.Опеван је и у прози и у поезији, не само Срба, већ и Бугара, Македонаца, Хрвата, Словенаца, Црногораца. Његов лик је давао наду подјармљеном народу о дуго маштаној слободи од турског зулума.
Фотографија: http://www.istorijskabiblioteka.com