1834. – Преписка са турским властима почела је да се обавља и на српском језику. Наиме, кнез Милош Обреновић је вратио Турцима једно писмо уз поруку: „Ево вам шаљем писмо натраг и препоручујем да га отворите и на српски преведете, па да ми онда овамо пошаљете“. Након овога преписка турских власти и Књажеске канцеларије вођена је мешовито, и на турском, и на српском језику.
То значи да се службена комуникација, што се данас назива дипломатијом, између султана и овдашњих владара могла обављати и на српском језику. Српски језик је 1834. практично био понародњени славенско-српски језик, то јест мешавина рускословенског и српског народног језика. То је већ време када су почеле реформе Вука Стефановића Караџића- Вук који је још 1818. објавио „Српски ријечник“. Сва државна преписка у то време ишла је преко Књажеске канцеларије која је установљена 1815. године. Канцеларија је потврђена Уставом Књажесва Сербије и султанским хатишерифом из 1838. године.
Увођење српског језика значило је огромну дипломатску победу и нови корак напред ка ослобађању од турског ропства, које је делимично укинуто 1878. године на Берлинском конгресу, кад је Србија добила независност, да би потпуно ослобађање уследили почетком 20. века, током Балканских ратова, кад су Турци протерани са Косова и Метохије и из Македоније.
Фотографија: https://rtvbiser.rs