1938. – Умро је Милан Ракић, књижевник и дипломата, академик. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. У време Првог балканског рата учествовао је у ослобођењу Косова и постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа.У то време је био саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму. Добио је више страних одликовања, чак и пре него што је добио неко домаће. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству.
Што се тиче књижевног рада, написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Међутим, његове три збирке песама (1903. 1912. 1924.) публика и књижевна критика најодушевљеније је прихватила. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. Заједно са Шантићем, сматра се да је најуспелије обновио српску родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без шовинизма. О Ракићевом појању, Скерлић је написао: ”То је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“. Ракићу у част је 1938. установљена награда „Милан Ракић“ за највреднију књигу поезије објављену у претходној години. Од шездесетих година прошлог века, додељује је Удружење књижевника Србије искључиво својим члановима.за песничку књигу. Награда се састоји се од плакете и новчаног дела.
Фотографија: https://www.011info.com/beogradjani/milan-rakic