1943. – У Београду је преминуо Вељко Рамадановић, српски специјални педагог и социјални радник на пољу заштите слепе, глуве, слабомислене, телесно инвалидне, васпитно запуштене деце као и деце са говорним манама. Након завршене учитељске школе у Прагу и специјализације за рад са слепом и глувом децом вратио се у Србију 1896. године. У мају те године отворио је први српски завод за глувонему децу у Пожаревцу. Исте године извршио је адаптацију Брајеве азбуке за српски језик. Године 1918. српска Влада озваничила је његову Брајеву азбуку за српски језик и Рамадановић издаје први српски буквар за слепе „Моје прво радовање“.
Након рата, 1920, основао је школу за слепе на брајевом писму, која и данас постоји у Земуну. Године 1923, основао је гимназију за слепе и издао први часопис на брајевом писму Брајеву ризницу за слепе. Путовао је у многе европске земље да би упознао школе и заводе за инвалидну децу. Године 1931. учествовао је на првом светском конгресу за заштиту слепих одржаном у Њујорку. Ту је упознао слепо-глуву књижевницом Хелен Келер коју је довео у Југославију. У Њујорку се срео и са славним Михаилом Пупином који је том приликом дао велики прилог за школу.
Основао је 1932. удружење специјалних педагога Краљевине Југославије, а 1935. прву логопедску амбуланту у Србији. За Школу за дефектне у говору је речено да је прва на Балкану и четврта у Европи. Године 1936. оснива свесловенско удружење дефектолога, а 1937. удружење слепих интелектуалаца и привредника Краљевине Југославије. Године 1938. отворио је дом и пансион за доживотни смештај слепих у Земуну са 400 места. То је био највећи дом такве врсте на Балкану. Новембра 1941. Рамадановића хапси Гестапо и специјална полиција као интелектуалца антифашисту. Био је заточен у бањичком логору где је мучен и саслушаван два месеца. Пуштен је на интервенцију пријатеља као тешко болестан. Премунуо је душевно и телесно сломљен.
Фотографија: https://borski.okrug.gov.rs