1849. – Погинуо је Шандор Петефи, мађарски књижевник српског порекла и револуционар. Рођен је 1. јануара 1823. у Кишкерешу, а крштено име му је Александар Петровић. Шандоров отац, Стеван (Иштван) Петровић био је српског порекла, месар и гостионичар, а мајка Марија Хрузова Словакиња. Иако је отац покушао да Шандору обезбеди најбоље образовање, овај је морао са 16 година, због тешког финансијског стања у породици, да напусти лицеј. Почео је да ради у позоришту у Пешти и да буде просветитељски делатник у школи. Са 16 година се пријавио у војску, те је био стациониран у Хрватској, где му је здравље било јако нарушено, па је 1840. завршио у болници због пљувања крви и тифуса. Крајем 1843. године је слаб и болестан завршио у Дебрецину, где је болестан, промрзао и гладан провео јако тешке дане.
Године 1844, у Пешти је пронашао издавача за своје песме и на крају је у томе и успео. У том периоду је написао најпознатије и најбоље песме. Објавио је своју прву збирку песама и постао славан и најпопуларнији, најталентованији мађарски песник 19. века. Светску славу стекао је и својом револуционарном, дескриптивном и љубавном лириком.
Био је присталица револуције и на челу омладинске организације страствено је заговарао отцепљење од Хабсбуршке монархије. Сматра се да је погинуо на данашњи дан у бици код Шегешвара, мада је исправније рећи да му се ту изгубио сваки траг. Иако је страдао веома млад, оставио је значајно књижевно дело: Песма нације (1848), Бисери љубави (1845), Облак (1846); епови Витез Јанош (1844) и Апостол (1848); роман Џелатов конопац (1845). Био је био веома вољен и цењен писац код Срба. Јаков Игњатовић је писао о сусрету с њим 1884. године; Јован Јовановић Змај је ценио Петефија и на српски језик превео и препевао му двадесетак песама; о њему пише са одушевљењем и тугом Ђура Јакшић.
Фотографија: https://en.wikipedia.org/wiki/Sándor_Petőfi