1886. – У Новом Саду је умро Ђорђе Рајковић, књижевник, уредник, преводилац, полиглота, сакупљач народних умотворина. Школовао се у Новом Саду, Братислави, Пожуну, а у Пешти је 1846. завршио учитељску школу. Након тога је био учитељ у Вуковару. Током 1848. боравио је у Србији, где је једно време био директор и професор мале гимназије у Неготину. Вратио се 1850. у Нови Сад, где је испрва радио као писар код обласног суда. Након тога је постављен за учитеља основнe школе у Новом Саду. Краће време радио је као учитељ, а од 1865. до 1870. био је запослен у Матици српској.
Знао је осам језика и познат је по широкој књижевној и преводилачкој активности. Скупљао је народне песме и умотворине и први указао на значај Лукијана Мушицког као Вуковог претече. Такође је био први који се код нас почео бавити педагошком проблематиком. Године 1858. покренуо је „Школски лист“, као званични орган Школског савета. Место редакције било је у четири града: Сремским Карловцима, Сомбору, Новом Саду и Будиму. Потом је покренуо 11 листова и часописа. Међу њима су били и први наши хумористички листови „Комарац“, „Хумориста“ и „Рен“. Уређивао је неко време и друге забавне листове попут „Путника”,„Данице“, „Земљака“ итд. Био је такође велики лексикограф и есејиста. Своју једину збирку песама објавио је 1862. под називом Песме Ђорђа Рајковића, посветивши је својој пријатељици и неоствареној љубави Милици Стојадиновић Српкињи. 
Фотографија: https://sr.wikipedia.org/wiki/Ђорђе_Рајковић