1219. – Проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула. Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић. Срби су покрштавани на хришћанство дужи период, током 8. и 9. века, а тек с покрштавањем владајуће класе, тај процес је донекле убрзан. Године 1217, Сава је отишао у манастир Хиландар, а затим у Никеју, где се налазио Византијски Цар Теодор Ласкарис и цариградски патријарх Манојло Сарантена. Он их је молио за самосталност српске Цркве. Његова молба је прихваћена и Сава је у Никеји рукоположен за „архиепископа српских и приморских земаља“ и постављен за поглавара Цркве у Србији са седиштем у манастиру Жича.
Наследници Саве ће наставити рад на јачању црквене организације, а немалу улогу у томе су имали чланови владајуће династије Немањића који су подизали манастире—задужбине и богато их обдаривали земљиштем са људима и имунитетним правима. Сваки од немањићких краљева подигао је један или више манастира. Најважнији међу њима био је манастир Хиландар на Светој гори, који је основао Стефан Немања, а обновио и увећао краљ Милутин.
Црквено осамостаљивање је на идејном плану дошло до изражаја у култу Стефана Немање, а касније Светог Саве. Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству. Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји. Обновљена је 1557. године, на иницијативу Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
Фотографија: Први српски архиепископ Свети Сава (1219); https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Историја Српске православне_цркве