1929. – У Битољу је рођен Петар Џаџић, књижевник и књижевни критичар, уредник „Просвете“, „Видика“ и „Дела“, академик. Након завршене гимназије у Пожаревцу 1948. године, докторирао је на Филозофском факултету у Београду на тему стваралаштва Иве Андрића. Залагао се за нове, модернистичке струје у српској књижевности, и био је у сукобу са тада владајућим социјалним реализмом, који је био у служби идеологије Комунистичке партије. Као критичар, нарочито је био активан у периоду настајања модерне послератне књижевности. Био је уредник листа „Видици“ и часописа „Дело“, и стални критичар „НИН“-а, „Политике“ и ТВ Београд. Радио је као уредник у издавачкој кући Просвета. Био је дописни члан САНУ. Текстови су му превођени на француски, руски, енглески, хинду, шпански, италијански, мађарски, јапански и друге језике.
Писао је студије, расправе, збирке критика и приређивао антологије, а нека од његових дела су студије „Иво Андрић“, „Бранко Миљковић или неукротива реч“, „Простори среће у делу Милоша Црњанског“, „Послератна српска критика“, збирка приповедака „Време непролазно“ и друга. Превођен је на многе стране језике, а добитник је и више књижевних награда, као што су Октобарска награда „Ђорђе Јовановић“ и „Милан Богдановић“ . Умро је 31. јула 1996. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Фотографија: https://www.sanu.ac.rs/clan/dzadzic-petar/