1849. – Умро је Јован Пачић, српски песник и сликар. Школовао се у родној Баји, Калачи и Будиму. Због сиромаштва, ступио је, 1792. или 1793. у војску, и као коњаник војевао је у Наполеоновим ратовима. Пензионисан је због промрзлина стечених у Наполеоном походу на Русију, и од тада живи у Новом Саду, Ђуру, и од 1838. у Будиму. Умро је у знаменитој гостионици „Код златног јелена“ Симе Игњатовића, стрица Јакова Игњатовића, у Табану (српски кварт у Будиму) где је становао заједно са Симом Милутиновићем и Милованом Видаковићем. Објављивао је у Летопису и Српском народном листу до 1842. а још 1827. штампао је у Будиму три свеске „Сочиненија пјеснословска“. Песме Јована Пачића су љубавне, војничке, елегије, епиграми, по узору на немачке романтичаре. Године 1828. с Јаном Коларом објавио је „Именослов или речник лични имена разни народа словенски“. Био је ретко учен, говорио десетак језика (владао је латинским, старогрчким, хебрејским чак арапским). Био је противник Вукове језичке реформе. Пачић је први српски књижевник који је преводио Гетеа. Махом је сликао пејзаже техником акварела. Посебно су важни његови акварели о становницима родне Бачке. Веома прецизно, с много детаља сликао је народну и грађанску ношњу бачких Срба, Буњеваца, Немаца, Мађара. Његови акварели чувају се данас у Сечењијевој библиотеци у Будимпешти.
Фотографија: САНУ