1909. – Рођен је Павле Симић, први српски атомски физичар, истраживач, научник, академик, један од ретких српских научника који је био кандидат за Нобелову награду. После рада као асистент на Филозофском факултету на Катедри физичке хемије у Београду и на Медицинском факултету, где је професор Јовановић препознао његов таленат, одлази на усавршавање у Француску. Професор Јовановић му је помогао да добије стипендију француске владе за рад на Институту за радијум у Француској. Тај Институт је био под управом Ирене Жолио-Кири, кћерке Марије и Пјера Кирија, која је те године с мужем Фредериком Жолиоом, добила Нобелову награду из хемије за проналазак вештачке радиоактивности.
На Инстититу је остао 5 година уместо планираних 6 месеци и заједно с Иреном Жолио Кири открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. Наиме, њихова истраживања су показала да се бомбардовањем урана добија радиоактивни елемент с временом полураспада од 3,5 сати, који је имао тако продорно зрачење да је могао тачно да се мери. Установили су да се вероватно ради о изотопу лантана.
Ирена Жолио-Кири и Павле Савић објавили су те резултате септембра 1938. године. Било је то откриће нуклеарне реакције касније познате под именом фисија. У научним круговима се очекивало да ће за своје резултате Ирена Жолио-Кири и Павле Савић добити Нобелову награду. Међутим, почео је Други светски рат и Нобелова награда за хемију није додељивана неколико година. Онда је 1944. године претпоставке Павла Савића и Ирене Жолио-Кири доказао Ото Хан и њему је припала Нобелова награда за откриће фисије. Али Французи и данас сматрају да су за откриће фисије заслужни Ирена Жолио-Кири и Павле Савић, како стоји на натпису на плочи у Палати открића у Паризу о историјату овог открића.
Међутим, после избијања Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је 1945. постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета, а потом проректор Београдског универзитета.
Павле Савић је био је члан свих академија наука у Југославији, затим члан Академије наука СССР-а (1958), Њујоршке академије наука (1960), Мађарске академије наука (1970), Атинске академије наука (1975) итд. Био је председник Српске академије наука и уметности од 1971. до 1981. Био је носилац великог броја страних и домаћих одликовања. Између осталих, два пута је добио француски Орден Легије части (1963. и 1976), Медаљу Радерфорда (1979), Златну медаљу Ломоносова и друге. Стварао је и био активан скоро до краја живота 1994.
Фотографија: https://vin.bg.ac.rs/