1878. – у Будимпешти је рођен Ференц Молнар, мађарски драмски писац и један од најпознатијих и најцењенијих аутора 20. века. Сматра се творцем публицистичког стила у мађарској литератури. Своје прве приче објавио је већ са 19 година.Године 1887. уписао је гимназију у Мишколцу, на северу Мађарске. Ту је учио стране језике и почео да обиликује свој књижевни стил. По завршетку средње школе уписао је право на универзитету у Будимпешти, али желећи да добије што квалитетније образовање одлучио да настави студије на универзитету у Женеви. Иако је био образован за правну каријеру, 1896. је напустио адвокатску праксу и посветио се новинарству. Специјалност су му била суђења која је пратио лист „Vészi’s Budapesti Napló“. Током Првог светског рата, радио је као ратни дописник.
Многи се слажу да је комбинујући реалистичку традицију Мађарске, из које потиче, са културним погледима које је усвојио на западу Молнар створио јединствена дела, која су углавном инспирисана његовим приватним животом. Први значајнији успех постигао је 1907. године, када је објавио драму „Аз öрдöг“ („Ђаво“). Представа му је донела међународну популарност, а постављена је у позориштима у Њујорку и широм Европе. Исте године су се појавиле још три књиге за децу и младе, укључујући и најпознатију „Дечаци Павлове улице“ “ („А Пáл утцаи фиúк“). Тим романом је створио класично дело омладинске књижевности. Роман је преведен на 14 језика, и прилагођен је за филм и позориште. Многи књижевни критичари га сматрају ремек-делом.
Писао је и позоришне комаде у којима је исказао изузетну технику и духовитост. Године 1910, објавио је две драме „Чувар“ („A Testőr“) и „Вук“ („A Farkas“). Остала дела – драме и комедије „Лилиом“, „Гардист“, „Црвени млин“, „Чудо међу брдима“, „Лабуд“, „Олимпија“, „Игра у дворцу“.
Током Другог светског рата, емигрирао је у Америку због страха од нацистичког прогона Јевреја. Тамо су његова дела наишла на велики одазив и подршку. Умро је у Њујорку 1952.
Фотографија: britannica.com