1934. – У Нишу је рођен Бранко Миљковић, један од најпознатијих југословенских и српских песника друге половине 20. века, есејиста и преводилац. Завршио је Прву нишку гимназију „Стеван Сремац“, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професорима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“. Завршио је Филозофски факултет 1957.
Рано детињство му је било обележено ратним страхотама, па је тако и смрт комшинице и прве љубави, Руже, била повод настанка његове песме „Узалуд је будим“. Након доласка у Београд, Бранко је три године обилазио редакције многих часописа, али није наишао на разумевање. Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961). Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске.
Трагично је настрадао у Загребу 12. фебруара 1961. Сматра се да је извршио самоубиство. Након његове смрти, његове ствари су поклоњене музеју у Нишу. Скупштина града Ниша од 1971. додељује Награду Бранко Миљковић, која се сматра једном од најпрестижнијих награда за књижевност у Србији, за најбољу збирку поезије објављену у претходној години. Састоји се од статуете, плакете и новчаног износа.
Фотографија: https://me.me/