1864. – У Бечу је преминуо Вук Стефановић Караџић, једна од најзначајнијих личности српске културе и књижевности прве половине XIX века. Као писац и филолог сакупљао је српске народне песме и реформисао азбуку и ћирилично писмо. Његовим реформама је уведен фонетски правопис у српски језик. Тиме је славеносрпски језик замењен српским језиком. Године Вукове победе су 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. година.
Након пропасти Првог српског устанка, Вук је у Бечу објавио један спис о томе, који је привукло пажњу цензора Јернеја Копитара. Тако је Вук на његов наговор почео да сакупља народне песме и ради на граматици народног говора. Године 1814. у Бечу је објавио збирку народних песама под називом „Мала простонародна славено-сербска песнарица“. Исте године је објавио прву граматику српског језика на народном дијалекту„Писменицу србскога језика по говору простога народа написану“.
Године 1818. објавио је прво издање „Српског рјечника“. Грађу за овај речник Вук је пронашао у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Речник се састојао од 26 270 речи. Те године објавио је и допуњено издање своје граматике које је радикално променило дотадашње поимање језичких правила. У њему је у многоме упростио азбуку и правопис. Вук је сматрао да сваки глас мора да има само засебно слово. Из дотадашње азбуке избацио је све непотребне знакове који су се писали а нису изговарали. Друго издање „Српског рјечника“ Караџић је објавио 1852. године у Бечу. У њему се налазило 47 427 речи. Грађу за овај речник је сакупљао из говора становништва Дубровника, Далмације, Хрватске и Црне Горе. И ово издање превео је немачки књижевник и филолог Јакоб Грим. Његов сарадник на другом издању био је Ђура Даничић.
Иако је Европа с одушевљењем прихватила његове идеје за реформу, у Србији је значајан број интелектуалаца био против реформе. Ова полемика у Србији се водила све до 1847. године која се сматра победом Вукових идеја. Те године су објављена четири велика дела на народном језику – Вуков превод „Новог завета“, расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића, „Песме“ Бранка Радичевића и „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша. Вуков језик је тек 1868. године, четири године након његове смрти, званично усвојен као књижевни језик.
Фотографија: Josef Kriehuber, 1865; јавно власништво